Pozivamo vas da u subotu 9. decembra na festivalu Merlinka, pogledate dokumentarni film o prvoj autovanoj osobi u Turskoj.

U filmu “Plava lična karta”, koji će na Merlinka festivalu biti prikazan 9. decembra u 21 čas u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, u fokusu je bivša poznata turska glumica Rüzgar Erkoçlar. Danas se on suočava sa samoprihvatanjem i prihvatanjem u tradicionalnom turskom društvu pod medijskim reflektorima kao trans muškarac, a film prati njegovu telesnu i rodnu tranziciju tokom nekoliko godina.

Piše: Nikola Marković

Sa rediteljkama Burcu Melekoglu i Vuslat Karan, koje su film snimale kao Rüzgarove bliske prijateljice, razgovarali smo o ovom ostvarenju i njegovoj centralnoj temi.

Vaš film se bavi procesom telesne tranzicije i odnosom javnosti prema Rüzgarovom izboru. Koji ugao priče je vama bio bitan da naglasite i kako se razvijala ideja o filmu imajući u vidu situacije koje su se dogodile u njegovom životu?

– Vuslat je prijateljica s Rüzgarom od njegove 17. godine, a ja sam ga upoznala nešto kasnije, u ranim dvadesetim. Kada se Rüzgar autovao kao trans osoba, i Vuslat i ja smo znale da će ovo biti veliko iskustvo za sve nas, budući da smo bile deo njegovog sveta i kao njegove prijateljice, i kao deo gej zajednice. Rüzgar ne govori engleski i tokom 2012. godine, kada je započela njegova rodna afirmacija, nije bilo online sadržaja za trans muška iskustva u Turskoj, pa smo sedele s Rüzgarom i gledale na Jutjubu uglavnom severnoameričke primere koji se bave podrškom rodnoj tranziciji, kao što je upotreba hormona itd… i prevodile smo mu. Zapravo je Rüzgar predložio da snimimo njegov proces, jer bi on možda jednog dana bio spreman da se autuje i podeli svoje iskustvo, što bi pomoglo nekome ko ne može da pristupi takvim informacijama. Dakle, projekat je počeo kao hronika njegovog iskustva koje bi moglo postati vodič za druge ljude. Ali, šest meseci nakon početka snimanja, otkriven je u medijima i to je promenilo sve u vezi filma. Nakon toga, priča se preusmerila na njegovu ličnost izvan naše grupe prijatelja, prema njegovoj javnoj ličnosti i razotkrivanja protiv njegove volje, kao i prijemu u medijima i društvu.

U jednoj recenziji filma stoji rečenica: „Bilo je osvežavajuće videti trans priču koja je delovala kao da je zaista napravljena s trans publikom na umu“. Dakle – da li ste imali baš trans publiku na umu dok ste radili na filmu, ili ste možda imali i opštiji pristup?

– Naša glavna ciljna grupa je uvek bila pre svega trans publika. Želele smo da uradimo nešto malo drugačije od kanona trans filmova koji prate linearnu priču ili ne prikazuju nikakvu rodnu euforiju, već se fokusiraju samo na medicinske, društvene ili porodične aspekte bivanja trans osobom. Rüzgarova sudbina je inherentno prilično dramatična, i iako je bilo teško isplesti priču koja se ne fokusira isključivo na dramu, donosile smo svesne odluke da se fokusiramo na njega i njegovu storiju. Pokušale smo da izbegnemo preterano objašnjavanje ili deljenje intimnih detalja ako to nije doprinosilo razvijanju njegove priče ili doprinosilo stvaranju emocionalne empatije, samo kako bi cishet publika “razumela” nešto. Oslonile smo se na intimne snimke zahvaljujući našem privilegovanom pristupu i našem bliskom prijateljstvu s Rüzgarom. Bile smo uz njega od samog početka ovog puta. Bilo nam je važno da slavimo trans radost i snagu kvir solidarnosti uprkos drami koja se odvija u Rüzgarovoj priči.

Obično postoji priličan pritisak da se trans priče pričaju s cishet publikom na umu, a posebno s puno preteranog objašnjavanja i postavljanja priče u strogo linearni tok. Oduprele smo se ovakvom eksploatativnom jeziku kako ne bismo replicirali invazivan i problematičan medijski diskurs. U jednoj sceni, gde koristimo materijal iz arhive našeg lika, naš cilj je da publika oseti nelagodu gledajući ga u njegovom ranijem telu, stvarajući i oponašajući osećaj disforije kod publike.

Ovaj film je nastajao 10 godina jer smo uvek bile usklađene s promenljivim osetljivostima našeg junaka i neprestano smo proveravale saglasnost svih ljudi uključenih u priču. Ali, to je takođe bilo zbog našeg intuitivnog, ali teškog cilja da izazovemo tradicionalni narativ o trans identitetu imajući na umu trans i nebinarnu publiku.

Kada je reč o dokumentarcima o jednoj osobi, ta osoba je često bitna za način na koji želi da bude prikazana u filmu. Kako je tekao ovaj odnos između vas troje, kako se menjao i oblikovao ideju o filmu?

– Najveći izazov ovog filma bio je da ispričamo priču našeg prijatelja u trenutku kada su mediji i tursko društvo već mislili da imaju predstavu šta je “njegova priča”. I to na način koji se pre svega brine o njemu. Budući da je ovo bio vrlo intiman film koji je zahtevao puno poverenja između nas kao filmskih stvaralaca i našeg lika, morale smo same da produciramo film. Takođe i zbog toga što smo morale da projekat držimo u tajnosti mnogo godina, sve do završetka produkcije. Nismo želele da mediji stvore još jedan talas vesti da se “snima njegov dokumentarac”.

Vuslat i ja smo sarađivale na mnogim projektima i podjednako smo učesnice u celokupnom našem radu kao korediteljke i producentkinje. Naš pristup etici i predstavljanju u dokumentarcima je veoma usklađen, i iako je trajanje ovog projekta bilo dugo, uspeli smo blisko da sarađujemo sa Rüzgarom u svakom ključnom trenutku, kako u priči tako i u produkciji. Želele smo da se uverimo da on ima kontinuiranu kontrolu nad onim što se snima, i šta ulazi u finalnu verziju filma.

Na primer, kada smo snimali njegovu reakciju na stare slike i medijsko predstavljanje, imali smo razgovore unapred da vidimo šta mu odgovara i dozvolili smo mu da postavi granice. Al,i kasnije smo ponovo proverile da li je još uvek OK s onim što se koristi iz tih snimaka, i na koji način. Nakon što je video konačnu verziju, zapravo je želeo da dodamo još neka od medijskih transfobičnih predstavljanja, kako bi se dalje ilustrovalo „kroz šta su ga terali da prođe“. Ali, želele smo da se pobrinemo da postoji balans, i da ne eksploatišemo te vrste scena više nego što je potrebno da bismo istakle poentu.

Kako su Rüzgar i njegova porodica reagovali na konačnu verziju filma?

– Rüzgar je pogledao završnu montažu nekoliko puta, jednom sam i kasnije sa celom porodicom. Finalnu verziju je video na svetskoj premijeri na IDFA festivalu 2022. sa publikom i svi su zavoleli film. Rekao je da je iskustvo bilo veoma katarzično i emotivno za njega, da napokon deli verziju svoje priče sa svima i da je ovoga puta imao kontrolu nad tim. Opisao je osećaj kao neku vrstu završetka, zatvaranja priče, kako bi mogao da nastavi da živi ponosno. Film još nije prikazan u Turskoj, ali radujemo se tome jer mislimo da će imati najveći uticaj upravo ovde u Turskoj.

Izvor