Razgovor vodila Džuls Glison. Ovo je prevod izvorne verzije razgovora (iz teksta u Gardijanu je naknadno izbačen deo o feminističkim strujama koje ne priznaju trans prava).

Prošla je 31 godina od izlaska knjige „Nevolja s rodom“. Šta vam je tada bio cilj?

To je trebalo da bude kritika heteroseksualnih pretpostavki unutar feminizma, ali ispalo je da ima više veze sa kategorijama roda. Značenje se menja iz decenije u deceniju, kategorija žene se može menjati i menja se, i treba da bude tako. Politički, da bi se obezbedile veće slobode za žene, potrebno je da ponovo promislimo kategoriju „žena“ kako bi ona uključila i te druge mogućnosti. Istorijsko značenje roda može se menjati kako se njegove norme obnavljaju, poriču ili iznova stvaraju.

Zato ne treba da nas iznenađuje, niti da nam izaziva otpor to što se kategorija žene širi da uključi trans žene. Pošto smo takođe na zadatku zamišljanja drugačijih budućnosti maskuliniteta, trebalo bi da budemo spremne, pa čak i da nas raduje da vidimo šta trans muškarci čine kategoriji „muškaraca“.

Hajde da razgovaramo o centralnoj ideji Nevolje s rodom, „performativnosti“. To je i dalje kontroverzan pogled na to kako rod funkcioniše. Šta ste, dakle, imali na umu?

U to vreme sam pratila niz rasprava u akademskim krugovima o govornom činu. „Performativni“ govorni čin je onaj koji čini da se nešto desi ili teži da stvori novu realnost. Kada sudija izrekne presudu, na primer, time stvara novu realnost i obično ima ovlašćenje da je realizuje. Međutim, hoćemo li reći da je sudija svemoćan? Ili se sudija poziva na skup konvencija, prati skup procedura? Ako je ovo drugo, onda sudija priziva moć koja mu ne pripada lično, već kao postavljenom autoritetu. Njegov čin postaje citat – on ponavlja utvrđeni protokol.

Kako se to odnosi na rod?

Pre više od 30 godina, smatrala sam da ljudi, svesno ili ne, citiraju konvencije roda kada tvrde da izražavaju svoju sopstvenu stvarnost ili čak kada kažu da stvaraju sebe ispočetka. Činilo mi se da niko od nas ne može potpuno da izmakne kulturnim normama.

Istovremeno, niko od nas nije do kraja određen kulturnim normama. Rod onda postaje stvar pregovora, borbe, odnosa prema istorijskim prinudama i uspostavljanja novih realnosti. Kada smo „udevojčene“, uvedene smo u područje devojaštva koje se gradi dugo vremena – kroz seriju konvencija, ponekad oprečnih, koje utvrđuju devojaštvo unutar društva. Nije to puki izbor. A nije ni puko nametanje. Ali ta se društvena stvarnost može menjati, i menja se.

Kvir osobe danas često govore da je rod „dodeljen po rođenju“. Čini se da se vaše značenje ovde potpuno razlikuje?

Rod je dodela koja se ne vrši jednom: ona traje. Dodeljuje nam se pol po rođenju i onda sledi čitav niz očekivanja kroz koja se „dodela“ roda nastavlja. Sile koje to čine deo su aparata roda koji dodeljuje i menja norme telima, organizuje ih u društvo, ali ih i pokreće u pravcima koji su tim normama suprotni.

Možda treba da mislimo o rodu kao o nečemu što je nametnuto po rođenju, kroz dodelu pola i sve kulturne pretpostavke koje to obično prate. Ipak, rod je i ono što se gradi tokom vremena – možemo preuzeti moć za dodelu, preduzeti samododelu, što može da obuhvati i promenu pola na pravnom i medicinskom nivou.

Rasprave oko identiteta postale su centralni segment naše politike. Kao nekom ko sumnja u stabilne kategorije roda, kako vam se to čini?

Mislim da mnogo zavisi od toga kako razumemo tu „centralnost“. Moj politički stav jeste da identitet ne bi trebalo da bude temelj politike. Savez, koalicija i solidarnost su ključni termini za levicu koja se širi. Treba da znamo protiv čega i za šta se borimo, i da zadržimo taj fokus.

Imperativ je da sarađujemo uprkos razlikama i da gradimo kompleksne verzije društvene moći. Verzije koje nam pomažu da uspostavljamo veze između siromašnih, prekarnih, razvlašćenih, LGBTIQ+ ljudi, radnika i svih onih koji trpe rasizam i kolonijalno potčinjavanje. To nisu uvek različite grupe ili identiteti, već se ti oblici potčinjenosti preklapaju i međusobno su povezani u suprotstavljanju rasizmu, mizoginiji, homofobiji, transfobiji, ali i kapitalizmu i njegovim destrukcijama, uključujući razaranje Zemlje i urođeničkih načina života.

Teoretičar Asad Hajder usvojio je vašu teoriju kao sredstvo za analizu rasnih podela u Sjedinjenim Državama. Hajder ističe vaš stav o formaciji identiteta kao nemirnoj i uvek već neukorenjenoj. Zar desnica obično ne osvaja poene u javnosti na krilima jedne mnogo fiksiranije vizije identiteta?

Desnica očajnički pokušava da obnovi oblike identiteta koji su s pravom osporeni. Istovremeno, skloni su da pokrete za rasnu pravdu svedu na politike „identiteta“, da karikiraju pokrete za seksualne slobode ili one protiv seksualnog nasilja, kao pokrete koji se bave samo „identitetom“. U stvari, ti pokreti su primarno zaokupljeni redefinisanjem onoga što pravda, jednakost i sloboda mogu i treba da znače. U tom smislu, oni su od suštinskog značaja za svaki radikalni demokratski pokret; zato treba odbaciti njihove karikature.

Šta to znači za levicu? Ako svoje ideje temeljimo samo na partikularnim identitetima, nisam sigurna da možemo obuhvatiti svu složenost našeg društvenog i ekonomskog sveta, niti izgraditi onu vrstu analize ili saveza koji su potrebni za ostvarenje ideala radikalne pravde, jednakosti i slobode. U isto vreme, označavanje identiteta je način da se učini jasnim kako se koalicije moraju menjati da bi bolje reagovale na uzajamno povezane opresije.

Danas se često govori o tome koliko je važno saslušati one sa „proživljenim iskustvom“ opresije. Politički filozof Olufemi Taivo upozorava da plemenite namere „decentriranja“ privilegovane perspektive mogu lako dovesti do neželjenih posledica.

Važno je shvatiti da, dok bela osoba ne može da govori iz iskustva crne, nema razloga da belci budu paralisani po pitanju rase, da odbiju da intervenišu. Niko ne mora da predstavlja celokupno iskustvo crnaca da bi bio u stanju da prati, razotkrije i usprotivi se sistemskom rasizmu – i da to zatraži od drugih.

Ako bi se belci isključivo bavili svojom privilegijom, rizikujemo da se opsesivno bavimo samo sobom. Definitivno nam ne treba još belaca koji svaku priču svode na sebe: to samo iznova centrira status belaca, umesto da se bavi antirasizmom.

Kako je vaš rodni identitet uticao na vašu političku teoriju?

Moj je osećaj da mi je „rodni identitet“ – šta god to bilo – isporučila pre svega moja porodica, kao i razne školske i medicinske instance vlasti. Sa izvesnom teškoćom, našla sam način da zauzmem jezik koji me je do tada definisao i poražavao.

Još uvek mislim da mi zamenice dodeljuju drugi, što mi je zanimljivo, pošto dobijam razne – pa sam uvek pomalo iznenađena i impresionirana kada ljudi biraju zamenice za sebe, ili kad me čak pitaju koje zamenice želim. Nemam jednostavan odgovor, mada uživam u svetu „onih“. Kada sam pisala Nevolje s rodom, nije bilo kategorije za nebinarno – ali sada ne vidim kako ne bih bila u toj kategoriji.

Često ste na meti demonstranata širom sveta. Na protestu protiv gej braka u Francuskoj 2014, marširalo se ulicama s porukom protiv théorie du genre – teorije roda. Evangelisti su 2017. spalili lutku s vašim likom u Brazilu, uz povike „teraj se u pakao sa svojom ideologijom“. Šta mislite o tome?

Antirodni ideološki pokret, koji je globalni pokret, insistira da je pol biološki i stvaran, ili da je pol božanski propisan, a da je rod destruktivna fikcija koja ruši i „muškarca“ i „civilizaciju“ i „boga“. Antirodnu politiku podupiru Vatikan i konzervativnije evangelističke i apostolske crkve na nekoliko kontinenata, ali i neoliberali u Francuskoj i drugde, kojima je normativna porodica potrebna da bi apsorbovala urušavanje društvenog blagostanja.

Taj pokret je istovremeno antifeministički, homofobičan i transfobičan, protivi se reproduktivnim slobodama i trans pravima. On želi da cenzuriše programe rodnih studija, da iz javnog obrazovanja isključi pojam roda – što je jako važna tema za mlade ljude. Nastoji da poništi ključne pravne i zakonodavne uspehe na polju seksualnih sloboda i rodne ravnopravnosti, zakone protiv rodne diskriminacije i seksualnog nasilja.

Čini se da se unutar feminističkih pokreta javljaju struje koje postaju naklonjene tim krajnje desnim kampanjama. Bura se ove godine digla zbog incidenta u jednom spa centru u Los Anđelesu, uz transfobičnu pobunu na mrežama, a zatim i krvave proteste u organizaciji ultradesničarske grupe Proud boys. Možemo li očekivati da će taj savez potrajati?

Zaista je zaprepašćujuće i ponekad prilično zastrašujuće videti kako su se feministkinje koje ne priznaju trans rod svrstale uz desničarske napade na rod. Antirodni ideološki pokret ne protivi se pojedinim verzijama roda, već želi da izbriše „rod“ kao koncept ili diskurs, polje izučavanja, pristup društvenoj moći. Njegovi predstavnici ponekad tvrde da samo „pol“ ima naučnu utemeljenost, a onda se pozivaju na božanski mandat za mušku dominaciju i specifičnost. Čini se da im ta protivrečnost ne smeta.

Terfovke [TERF, radikalne feministkinje koje isključuju transrodne osobe] i takozvane rodno-kritične autorke takođe su odbacile značajan rad u feminističkoj filozofiji nauke koji pokazuje uzajamno dejstvo kulture i prirode (poput radova Karen Barad, Done Haravej, EM Hamonds ili En Fausto-Sterling) u prilog regresivnog i prevarnog oblika biološkog esencijalizma. One dakle neće biti deo koalicije koja nastoji da se bori protiv antirodnog pokreta. Antirodna ideologija jedan je od dominantnih sojeva fašizma našeg doba. Terfovke neće biti deo savremene borbe protiv fašizma, one koja zahteva koaliciju vođenu borbom protiv rasizma, nacionalizma, ksenofobije i zatvorskog nasilja, borbe koja podrazumeva svest o visokim stopama femicida širom sveta, što uključuje i napade na trans i osobe koje su rodno kvir.

Antirodni pokret promoviše bauk „roda“ kao silu destrukcije, a da nikada nisu pročitali nijedan tekst iz rodnih studija. Dobijamo brzoplete i preplašene zaključke umesto rasuđivanja. Da, neki tekstovi o rodu su teški i ne može ih svako čitati, a na nama je da se potrudimo da dosegnemo širu publiku. Međutim, koliko god da je važno učiniti složene koncepte dostupnim široj publici, podjednako je važno podsticati intelektualnu radoznalost kao sastavni deo javnog života. Nažalost, živimo u antiintelektualnim vremenima, dok se neofašizam sve više normalizuje.

Oduvek ističete da svoju teoriju roda ne oslanjate samo na akademsku debatu, već i na vlastito iskustvo učešća u lezbejskim i gej zajednicama. Od početka 1990-ih vaša misao ima jedinstven uticaj u tim krugovima. Koliko se okruženje promenilo otkad ste se deklarisali?

Ja se nikad nisam deklarisala. To su učinili moji roditelji, kad mi je bilo 14. Više od 50 godina me ljudi identifikuju na razne načine, kao bučicu, kvir, trans.

Na mene su izvesno uticali gej i lezbejski barovi u koje sam, krajem 1970-ih i početkom 80-ih, išla suviše često. U to vreme sam bila preokupirana izazovima s kojima se suočavaju biseksualci da bi ih zajednica prihvatila. Susretala sam se sa interseks grupama kako bih razumela njihovu borbu s medicinskim establišmentom i tada sam konačno počela pažljivije da promišljam razlike između drega, transrodnosti i roda uopšte. Uvek sam bila uključena u neakademske, aktivističke grupe, što je i dalje sastavni deo mog života.

Kojim pitanjima se bavila radikalna gej i lezbejska politika, pre pojave termina „kvir“?

Demonstracije su se, u vreme moje mladosti, svakako ticale prava na javno izražavanje seksualnosti, borbe protiv diskriminacije, patologizacije i nasilja – i porodičnog i javnog. Borili smo se protiv psihijatrijske patologizacije i njenih zatvorskih posledica. Ali smo se borili i za kolektivno pravo da živimo u svom telu javno, bez straha od nasilja, za pravo da javno žalimo izgubljene živote i ljubavi. Ta borba je poprimila dramatičan oblik s pojavom virusa HIV, kada je na scenu stupila koalicija Act Up.

Za mene kvir nikada nije bio identitet, već način učešća u borbi protiv homofobije. Počelo je kao pokret koji se protivi patroliranju nad identitetom – zapravo, protiv policije.

Ti protesti su bili fokusirani na prava na zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, javne slobode, protiv diskriminacije i nasilja. Želeli smo da živimo u svetu u kom se može lakše disati, kretati i voleti. Takođe smo zamišljali i stvarali nove oblike srodstva, zajednice i solidarnosti, uprkos međusobnim neslaganjima.

Išla sam na lezbejske demonstracije, ali sam radila i na međunarodnim ljudskim pravima, razumevajući šta su te granice. Shvatila sam da su šire koalicije, jednako suprotstavljene rasizmu, ekonomskoj nepravdi i kolonijalizmu, bile od suštinskog značaja za svaku kvir politiku. Sada vidimo kako se to primenjuje u kvir marksističkim grupama, kvir pokretima za ekonomsku i rasnu pravdu, protiv aparthejda, ili u palestinskoj grupi ‘alQaws koja se bori i protiv okupacije i protiv homofobije.

Kako se politički život danas može uporediti s tim vremenima?

Danas posebno cenim kvir i feminističke pokrete posvećene zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju kao javnim dobrima, koji su antikapitalistički, predani borbi za rasnu pravdu, pravima osoba s invaliditetom, palestinskim političkim pravima, i koji se protive uništavanju Zemlje i urođeničkih svetova – kao što je to očigledno u radovima Džazbir Puar, Sare Ahmed, Silvije Federiči, Anđele Dejvis, aktivnostima pokreta Ni Una Menos i abolicionističkog feminizma. Vizija je danas mnogo šira, mada živimo u vreme velikog očaja zbog sve dubljih globalnih ekonomskih nejednakosti u pandemiji.

Mnoge teoretičarke roda svedoče o tome koliko je vaše delo uticalo na njih, od stidljivog sećanja Džulije Serano na vaše prisustvo čitanju poezije gde se mogao čuti stih „Jebe mi se za Džudit Batler!“ – do dubokog promišljanja Džordi Rozenberg u „Nevolje s rodom na Dan majki“. Kako ste se vi osećali dok ste postajali slavna ličnost u intelektualnom svetu?

Našla sam način da živim mimo svog imena, što se pokazalo vrlo korisnim. Svesna sam da su mnogi kvir i trans ljudi snažno vezani za svoje ime i to poštujem. Ali moj opstanak verovatno zavisi od toga koliko sam u stanju da živim na izvesnoj distanci od svog imena.

Izvor

 

Transrodnost

  • DŽUDIT BATLER: 31 godina „Nevolje s rodom“ +

    DŽUDIT BATLER: 31 godina „Nevolje s rodom“ Ovo je izvorna verzija razgovora koji je Džuls Glison vodila s Džudit Batler za Gardijan. Opširnije...
  • Transrodne osobe u Srbiji po lekove na crno tržište +

    Transrodne osobe u Srbiji po lekove na crno tržište Prema istraživanju koje je 2019. godine sprovela organizacija Geten, više od 60 odsto trans osoba u Srbiji kao prioritet označava upravo rešavanje problema nestašice hormona. Opširnije...
  • Šta kada se trans osoba u procesu tranzicije vakciniše pre dobijana novih dokumenta? +

    Šta kada se trans osoba u procesu tranzicije vakciniše pre dobijana novih dokumenta? Ovo se upravo dogodilo Aleksandri – vakcinisala se dok je još uvek imala stara dokumenta koja su glasila na staro ime, i sada ne može da dokaže da je primila vakcinu, Opširnije...
  • Severna Irska: Dijagnoza rodne disforije nepotrebna za pravno priznanje roda +

    Severna Irska: Dijagnoza rodne disforije nepotrebna za pravno priznanje roda Simbolička pobeda za trans prava izvojevana je u sudskom slučaju u Severnoj Irskoj u vezi sa rodnom disforijom i medicinskim preduslovima za trans osobe propisanim Zakonom o rodnom identitetu (priznanju Opširnije...
  • Trans dizačica tegova ulazi u istoriju kao prva autovana transrodna takmičarka +

    Trans dizačica tegova ulazi u istoriju kao prva autovana transrodna takmičarka Dizačica tegova Lorel Habard ući će u istoriju kao prva autovana trans sportistkinja koja će se takmičiti na Olimpijadi u Tokiju nakon što su pravila za kvalifikaciju revidirana. Opširnije...
  • 1