Čuveni reditelj i pisac Pjer Paolo Pazolini, autor više od 20 igranih i dokumentarnih filmova, više od 30 knjiga, šest drama, nebrojenih tekstova u štampi, u umetnost je zakoračio kao pesnik.

A poeziju je pisao sve do kraja, dok nije brutalno ubijen na današnji dan pre 45 godina. I dok u Italiji važi za jednog od najznačajnijih pesnika svoje generacije, a prevodi njegove poezije izlaze u mnogim zemljama širom sveta, kod nas je taj deo njegovog opusa ostao skoro sasvim u senci, čak i među dobrim poznavaocima njegove umetnosti.

“Pjer Paolo Pazolini je najveći italijanski pesnik druge polovine ovog veka. Nije jedan pesnik vredniji od drugog, ali je Pazolini rekao više važnih stvari sa većom snagom nego drugi”, napisao je Alberto Moravija u predgovoru za američko izdanje izabranih Pazolinijevih stihova objavljenih 1984. godine pod nazivom “Rimske pesme”. Pomisao da bi se ove reči mogle uzeti ipak sa malo rezerve, jer su Moravija i Pazolini bili prijatelji, dodatno odagnava podatak da je pesme za to izdanje “Siti lajtsa” prepevao lično osnivač ove legendarne kuće Lorens Ferlingeti, uz pomoć Frančeske Valente. I objavljene su, ne slučajno, bilingvalno. Pazolini je stihove pisao na dijalektima, koristeći često kolokvijalizme, “jezik ulice”, menjajući stil, prilagođavajući reči onome šta i kako želi da kaže. To, međutim, nije radio iz hira ili književne mode, nego da bi, kako je govorio, izbegao tradicionalne jezičke stege, a pre svega gonjem potrebom da što tačnije izrazi ono što je imao da kaže. Uostalom, svet koji je njega zanimao i kome se obraćao najmanje je govorio pravilnim, standardnim književnim jezikom.

Poeziju je pisao još od detinjstva, a za života je objavio više od 10 zbirki. Sa nepunih 19 osnovao je časopis za poeziju “Ered”, a prvu knjigu pesama objavio je godinu kasnije, o svom trošku. Pod nazivom “Stihovi Kazarsi” (1942), sadržala je njegove pesme iz ranijih godina, pomalo trubadurske i sentimentalne, napisane na frijulskom dijalektu, kojim je govorila njegova majka. Godinu kasnije bio je regrutovan. Po slomu fašističke Italije, povukao se sa porodicom na sever, gde je osnovao još jedan časopis, a nakon pogibije brata Gvida i Frijulsku jezičku akademiju.

Na univerzitetu je diplomirao na delu italijanskog pesnika s kraja 19. veka Đovanija Paskolija. Međutim, njegova poezija bila je znatno drugačija. To je postalo još očiglednije kada je sledeće godine objavio zbirku “Dnevnici” (1946), a potom i “Plač” (1947). “Jednak, uvek jednak onom neizrecivom na samom izvoru onoga što sam”, piše u pesmi “Dnevnik” iz tog perioda. Njegova poezija, zapravo, i jeste neka vrsta intimnog dnevnika, lične istorije koja je objavljivanjem postajala dostupna, ali i dalje dovoljno zagonetna.

“Po našem mišljenju, trenutno je samo komunizam sposoban da dovede do nove kulture”, napisao je Pazolini u proglasu objavljenom na naslovnoj strani dnevnika “Liberta” 1947. godine. Dve godine kasnije, isključen je iz partije nakon presude za “kvarenje maloletnika i opscenog ponašanja na javnim mestima” (uhvaćen je na festivalu pri masturbaciji sa trojicom maloletnika). Pazolini na suđenju nije to negirao, govoreći o “književnom i erotskom porivu”, cititajući Andrea Žida i tvrdeći da je sve predimenzionirano.

Pošto je ostao i bez posla u školi gde je bio nastavnik, preselio se sa majkom u Rim, živeli su više nego skromno u jednom od predgrađa, a u njegovu liriku sve češće su uplivavali “zaglušujuća stvarnost”, prizori i motivi margina Večnog grada. “Ti redovi radnika, nezaposlenih, lopova / silaze, još masni od sivog znoja / iz kreveta gde spavaju jednim glavom uz stopala drugih / sa unucima u malim prljavim sobama / prašnjavi ko vagoni / ljigavi i sjani”, piše u pesmi “Sećanja na siromaštvo”.

U stihovima (kao i u prozi, koju je počeo da piše neku godinu ranije) sve češće pojavljuju se i makroi, marginalci, homoseksualci, prostitutke… i, kako kaže u jednoj pesmi, “Seks, uteha za siromaštvo”.

Ali pripisivati Pazoliniju nekakvu andergraund poetiku sa svim tim što ona nosi, značilo bi i prevideti istinsko bogatstvo njegove poezije.

“Pazolini je živeo u periodu pogubnom po Italiju, na primer u trenutku neuporedive katastrofe, nakon vojnog poraza, sa dve strane vojske koje se bore na njenom tlu. U isto vreme, industrijska revolucija povukla je u gradove milione ljudi iz ruralnih krajeva koje je Pazolini voleo i bio deo svega toga. To su dve glavne teme u Pazolinijevoj poeziji: lament nad devastiranom, obezdušenom, poniženom domovinom i nostalgičnost za ruralnom kulturom”, piše Moravija.

Sve se dodatno usložnjava kada Pazolini počne da spaja marksističku ideologiju sa radikalnim katoličanstvom, pa godinu za godinom objavljuje zbirke “Gramšijev pepeo” (1957) i “Slavuj iz katoličke crkve” (1958). “Stid što protivrečim samom sebi, time što sam / i sa tobom i protiv tebe; sa tobom u svom srcu / u istini, protiv tebe u svojim mračnim najdubljim osećanjima”, peva na jednom mestu u zbirci iz 1957. Pazolini je za “Gramšijev pepeo” dobio uglednu nagradu “Vijaređo” (ona mu je omogućila i da počne da snima svoje filmove, umesto da, kao do tada, radi kao asistent reditelja). Gramši će ostati najznačajniji mislilac za Pazolinija u političkom smislu, a “Gramšijev pepeo” njegova verovatno najznačajnija zbirka.

Pjer Paolo Pazolini se upisao u istoriju filma ostvarenjima “Accatone!” (1961), “Mama Roma” (1962), “Jevanđelje po Mateju” (1964), “Sokolovi i vrapci” (1966), “Kralj Edip” (1967), “Teorema” (1968), “Medeja” (1969), “Dekameron” (1971), “Kanterberijske priče” (1972), “Cvet hiljadu i jedne noći” (1975) i “Sali ili 120 dana Sodome” (1975). Većinu njih zasnovao je na književnim delima, bilo da su to klasici svetske književnosti ili njegovi romani. Pazolini je jednom i sam izjavio da je filmove snimao “kao pesnik”, dodajući: “Mislim da niko ne može da porekne da se isti osećaj nečega javlja na isti način kada se neko suoči sa nekim od mojih stihova i nekim od mojih snimaka”.

Tokom šezdesetih, kada već snima neke od svojih antologijskih filmova, redovno piše poeziju, ali je ređe objavljuje. U toj deceniji izlaze mu “Religija mog vremena” (1961) i “Poezija u obliku ruže” (1964). Van svih šablona i spreman da ustalasa javnost, Pazolini je ponovo navukao gnev nazovi progresivnih krugova na sebe, nakon što su njegove izjave tokom studentskih demonstracija 1968. godine shvaćene kao da se stavio na stranu policajaca. Zar on koji je pevao da “samo krvoproliće može da spase svet / od njegovih buržoaskih snova” može da opravda policiju, negodovali su njegovi oponenti. Pazolini je na to uzvratio stihovima “imate lica tatinih sinova / mrzim vas kao i očeve vaše”, a potom i “kada ste se juče tukli s policijom na Vale Đuliji / bio sam na strani policajaca”, navodeći da su zapravo policajci “sinovi sirotinje”, a da pobuna “šezdesetosmaša” nije bila ništa drugo do franšiza koja hrani “moć novog potrošačkog društva, koje je potpuno nereligiozno, totalitarno, nasilno, lažno tolerantno i… degradirajuće”.

mural

Mural posvećen Pazoliniju u Napulju Foto: EPA-EFE/CESARE ABBATE

Pazolinijeva sledeća zbirka izlazi 1971. pod nazivom “Trasumanar i organizovanje”. (Trasumanar je Danteov neologizam, koji je pesnik “Božanstvene komedije” smislio da bi opisao transhumanizovanje, “prevazilaženje ljudskog”). Time se veze sa Danteom kod Pazolinija ne završavaju. One su više nego očigledne i na formalnom planu, jer je Pazolini usvojio tercine od Dantea, ali ih je prilagodio sebi. Poredeći Danteove i Pazolinijeve tercine, Moravija navodi da bi ove prve nazvao gotskim, a Pazolinijeve romaničkim.

“Ako bih mogao da napravim paralelu između literarnih i stilova u arhitekturi, rekao bih da je Pazolinijeva romanička, sa onim šarmom tipičnim za umetnost kraja Srednjeg veka, izbalansirana između romanskog i germanskog, između mediteranskog i nordijskog. Pazolini je dosegao ovaj romanički efekat u svojoj poeziji, izražavajući istovremeno i klasičan i običan govor, mučno osećanje pripadanja dvema erama u smeni, dvema kulturama u suprotnosti, dvema civilizacijama, jednoj koja umire, a drugoj koja tek treba da se rodi”, piše Moravija.

“Krvi ima na pesku”

Iako je sa jedne strane otvoreno ispoljavao homoseksualnost u svojim stihovima i drugim napisima, sa druge strane javljali su se u njemu i osećaj krivice i mračna predviđanja posledica koja je bez zadrške izazivao “noćnim krstarenjima po rimskim predgrađima” i “nestajanjima u tunelima svoje noći”.

Pazolini je između 1970. i 1973. godine napisao 112 radova, dovršenih i nedovršenih, najviše tokom snimanja “Kanterberijskih priča”, a među njima su pronađene i pesme posvećene Ninetu Davoliju, mladiću koji je počeo kao naturščik u njegovim filmovima. Debitovao je u “Jevanđelju po Mateju”, a sa rediteljem ostao do “Cveta hiljadu i jedne noći” i kao glumac i kao povremeni ljubavnik. U jednoj od tih pesama, Pazolini piše: “Ne mogu da se pravim da mi / tvoje opiranje ne nanosi bol. / Vidim budućnost. Krvi ima na pesku”.

Mladići u Pazolinijevim pesmama, kao i u prozi i filmovima, dvojakih su likova, primećuje Enco Sicilijano, njegov biograf: ispočetka viđeni sa oreolima i u medu, postaju preplavljeni svetlom, koje ih truje i pretvara u mermerne torzoe iskopane iz blata, agresivne i podivljale.

Pazolini je nađen mrtav, u jutro 2. novembra 1975. godine izmrcvaren do neprepoznatljivosti u Ostiji, predgrađu Rima na obali. Za ubistvo je osumnjičen i osuđen Đuzepe Pino Pelozi, tada sedamnaestogodišnjak, jedan od takvih momaka, uhvaćen u Pazolinijevom automobilu, kojim je on pregažen više puta. Pelozi je osuđen za ubistvo, zajedno sa “nepoznatim drugim licima”, ali je ta formulacija izbrisana iz presude. Pelosi je 2005. povukao priznanje, tvrdeći da ga je dao zbog pretnji njegovoj porodici i naveo da su Pazolinija ubila trojica muškaraca “sa južnjačkim naglaskom”, nazivajući ga “komunističkom svinjom”.

 Izvor

Ličnosti

  • Leposava Mijušković: Srpkinja koja je pre sto godina pisala lezbejsku prozu i pucala u ženskom dvoboju +

    Leposava Mijušković: Srpkinja koja je pre sto godina pisala lezbejsku prozu i pucala u ženskom dvoboju Godine 1905. objavila je priču koja se smatra prvom lezbejskom prozom u srpskoj književnosti i koju je hvalio Jovan Skerlić. Umrla je 1910, verovatno od posledica dvoboja na koji je Opširnije...
  • Pazolini kao pesnik – 45 godina od nasilne smrti reditelja +

    Pazolini kao pesnik – 45 godina od nasilne smrti reditelja Čuveni reditelj i pisac Pjer Paolo Pazolini, autor više od 20 igranih i dokumentarnih filmova, više od 30 knjiga, šest drama, nebrojenih tekstova u štampi, u umetnost je zakoračio kao Opširnije...
  • Država uslovljava trans osobe, odlučuje o nama bez nas +

    Agatha Direktorka organizacije Geten i koordinatorka LGBTIQ SOS telefona, Agata Milan Đurić, govori za Danas o egzistenciji i problemima trans osoba u Srbiji, TIQ aktivizmu i o tome zašto nam je Opširnije...
  • Pionirka kvira, Dženesis Pi-Oridž +

    Pionirka kvira, Dženesis Pi-Oridž Pionir/ka kvira i indastrijala, Dženesis Pi-Oridž, preminuo/la je 14. marta u 70. godini od leukemije. Opširnije...
  • Ana Ćurčin: Podrška LGBT scene i publike značila mi je i u muzičkom razvoju +

    Ana Ćurčin: Podrška LGBT scene i publike značila mi je i u muzičkom razvoju Pisanje pesama je stihijska, spontana stvar za mene. Dešava se da se probudim tokom noći sa idejom ili frazom. Opširnije...
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
  • 6
  • 7
  • 8
  • 9
  • 10
  • 11