Beogradski dani porodice 2023. Zvuči bezazleno, zar ne? Osim što nije – većina i dalje smatra da LGBTIQ+ sugrađani zaslužuju poniženje. Manifestacija se reklamira kao „prava parada ponosa“, čime se još jednom omalovažavaju napori aktivistkinja i aktivista koji se decenijama bore za dostojanstvo i slobodu, te se banalizuju problemi s kojima se LGBTIQ+ državljani zemlje Srbije bore od najranijeg detinjstva.
Reč „porodica“ ne pripada nikome. Svako ljudsko biće je sposobno da formira veze s drugima, a te spone nisu uslovljene genetskim materijalom. Ni heteroseksualni muževi i žene se ne smatraju porodicom dok ne potpišu nekakav dokument ili ne prošetaju krunu po nekoj od mnogobrojnih crkava. To znači da bi bar oni koji žive u vanbračnim zajednicama trebalo da razumeju kako diskriminacija funkcioniše, ali to najčešće nije slučaj – svi kojima nedostaju ostali kvaliteti smatraju da je heteroseksualnost nešto što ih diže u visine, pa su spremni da tu svoju stvar brane i kad je niko ne napada.
Iako živimo u svetu u kojem homoseksualnost oduvek postoji, u zemljama poput Srbije i dalje možemo da vidimo grafite „Neću dve mame“. Iako tuđi životi ne bi trebalo da ih se tiču, homofobični građani viču i urliču da neće ovo ili ono, kao da se podrazumeva da njima pripada sve, pa i pravo da žive u zajednicama, podižu stambene i druge kredite zajedno sa svojim partnerima/kama, posećuju ih u bolnicama i zatvorima (da, sve ono što ponavljamo kao pokvarena ploča).
Homoseksualnost postoji, a kvir ljudi odavno formiraju svoje male porodice. Nevolja je u tome što te osnovne ćelije društva nisu prepoznate zakonom, pa članovi nemaju skoro nikakva prava. Deca se u Srbiji već odgajaju u istopolnim porodicama. Intervju s dve mame – Anom i Verom – se na portalu „Ljubav je zakon“ pojavio još 2013. godine. Govorile su o svojim iskustvima, odnosima sa porodicom i odnosu šire zajednice prema istopolnim vezama. Na pitanje „Šta je za vas porodica?“ Ana je tada odgovorila: „To su osobe sa kojima možeš da provedeš puno puno vremena i da ti nikada ne bude dosta. Zato porodicu ne čine nužno oni sa kojima si se rodila, nego i oni koje si izabrala i koje su izabrale tebe“. Teško da na svetu ima bolje definicije.
Onima koji nemaju pametnija posla ta ljubav smeta, pa izmišljaju porodične šetnje. Gradske vlasti predvođene gradonačelnikom Aleksandrom Šapićem smislile su događaj kojim promovišu „porodične i tradicionalne vrednosti“, a najavu događaja koriste da se na neprihvatljiv i neprimeren način obračunavaju sa pripadnicima LGBTIQ+ populacije. Iz organizacije Nezavisni Beograd Prajd kažu da „umesto da promovišu zajedništvo i toleranciju, oni kreiraju razdor, podele i netoleranciju. Tužno je gledati kako gradske vlasti koriste svoje ogromne kapacitete da čine zlo jednoj manjinskoj grupi“.
Bilo je planirano da se marš privilegovanih i povlašćenih održi 17. i 18. juna, ali je tu „genijalnu zamisao“ osujetilo loše vreme. Šapić je rekao da je sve spremno „za ovaj veličanstven događaj“, koji ne samo da vređa LGBTIQ+ građane koji kao i svi ostali plaćaju za život u ovoj zemlji, već i druge koji žive u netradicionalnim porodicama. Gradonačelnik je dodao da je „manifestacija zbog nezamislive važnosti uvrštena u one koje su od ogromne važnosti za grad Beograd“, ali nije objasnio ko je to procenio i koje su metode korišćene. Oblacima se ideja izgleda nije dopala, a zlonamerni bi mogli da kažu „božja volja“ (čak i oni koji u boga ne veruju, jer je prilika savršena).
Uloga gradonačelnika nekog grada nije da definiše porodicu, jer odavno znamo šta je – skupina ljudi koji se poštuju i vole, koji zajedno grade život, čak i onda kad nije lako. Oni kojima to još uvek nije jasno bi na primer mogli da pročitaju knjigu za decu Heather Has Two Mommies, koja je objavljena još 1969, čitavu večnost nakon što se prva žena zaljubila u drugu ženu.
