Kada neko svojoj okolini, na primer porodici, otkrije svoj rodni idenitet i/ili seksualnu orijentaciju, taj korak je za tu osobu često izrazito stresan.

Dragi roditelji LGBT+ osoba, sve je u redu!

Kada neko svojoj okolini, na primer porodici, otkrije svoj rodni idenitet i/ili seksualnu orijentaciju, taj korak je za tu osobu često izrazito stresan, ispunjen strepnjom, strahom od loše reakcije i odbacivanja i toj osobi može biti izuzetno teško. Međutim, iako to tako ne bi trebalo da bude, teško je (zbog neznanja, pritiska okoline, preispitivanja) i porodici, najčešće roditeljima, koji tada često prolaze kroz sopstvenu muku.

Da u stvarnosti za tom mukom nema potrebe i da imati dete koje je deo LGBT+ zajednice nije ništa loše, razume se, ali u našem duboko homo_transfobičnom društvu je trenutak kada se dete “autuje” (otkrije svoj rodni identitet i/ili seksualnu orijentaciju) svojim roditeljima često težak i bolan za sve aktere tog događaja.

U ovom tekstu se nećemo baviti roditeljima koji svoju decu izbace iz kuće, jer oni zaslužuju sve najgore i, ako neko nije spreman da prihvati svoje dete, kakvo god ono bilo, nije bio kadar za roditeljstvo na prvom mestu. A što se njihove dece tiče, nadam se da ćete se što pre osamostaliti, otići iz tog jezivog okruženja i da nikada nećete morati da pristajete na kompromise sa roditeljima koji vas ne zaslužuju. Ovaj tekst je, dakle, namenjen roditeljima koji žele da budu tu za svoje dete, ali ne znaju kako, te evo par saveta i ohrabrujućih reči.

"Otkud to sad?"

Bilo je tu oduvek. Neki/e od nas dobro sakrivaju svoju seksualnu orijentaciju i/ili rodni identitet pre autovanja. Nekad je to sasvim očigledno, ali roditelji to ne primete, primete ali se nadaju da nije tako, odbijaju da vide, uopšte ne razmišljaju o tome… Bitno je znati da se “to” nije pojavilo sad i da je velika verovatnoća da se Vaše dete godinama spremalo na taj korak, skupljalo hrabrost da Vam kaže nešto tako važno, pa je najvažnije da se prema tome ne odnosite nemarno.

"Jesam li ja nešto pogrešno uradila/o?”

Niste. Seksualna orijentacija i rodni identitet nisu stvar izbora. Vaše dete nije “upalo u pogrešno društvo”, nije “videlo to na internetu”. Vaše dete je u tom društvu i na internetu tražilo podršku i osobe slične sebi. Sada je vreme na Vas da Vašem detetu budete podrška, da ga ne izneverite tamo gde ni jedan roditelj ne bi trebalo da izneveri svoje dete.

“Šta će ljudi da kažu?”

Da li se Vi to stidite svog deteta? Da li Vam je zaista bitnije šta će komšinica Ruža da kaže od toga da budete podrška koja roditelj treba da bude? Ako se zaista stidite svog deteta, možda je vreme da se izdignete iznad homo_transfobije i poradite na svom znanju o LGBT+ temama.

"Možda je to samo faza?"

Možda. Ali najverovatnije nije. Čak i kad bi bila faza, ne bi trebalo da se prema tome odnosite kao nečemu prolaznom i nevažnom. Time što se nadate da je “samo faza” pokazujete svom detetu da Vam je teško što je ono LGBT+ osoba, da biste više voleli da nije tako, čime svom detetu možete veoma lako izazvati osećaj krivice i stida zbog nečega za šta ono nije krivo i što nije za stid.

"To je bolest"

Nije. Svetska zdravstvena organizacija je homoseksualnost skinula sa liste mentalnih bolesti još 70-ih, a pre nekoliko godina je utvrđeno da ni transrodnost nije mentalni poremećaj, već stanje koje se klasifikuje u domenu reproduktivnog zdravlja. Budite srećni što Vam je dete zdravo i pravo, a ponajviše budite srećni što je otkrilo sebe i što je imalo dovoljno poverenja u Vas da Vam to otkrije. Nemojte da prokockate to poverenje.

"Prebiće ga/je neko"

Mada LGBT+ osobe i danas trpe različite vrste nasilja i diskriminacije, ranije je za LGBT+ osobu u našem društvu bilo daleko teže da vodi neki uobičajen život i biti LGBT+ osoba je gotovo sigurno značilo marginalizaciju i odbacivanje od strane većine društva. Da biste sprečili da Vaše dete to doživi, Vi ste prvi korak! Ako Vi svoje dete prihvatite, podržavate i date mu/joj podršku, šanse da će doživeti nasilje i diskriminaciju, da neće imati “normalan” život i da će mu se nešto loše desiti se drastično smanjuju. Ako svom detetu stvorite sistem podrške u primarnoj porodici, uvek će moći da računa na Vas, nikada neće ostati samo i nikada neće morati da pristane na bilo šta da bi preživelo.

"Zašto mi to nije rekla/rekao ranije?"

Nije važno. Važno je da sada jeste. Možda se Vaše dete plašilo Vaše reakcije, pa se osećate krivim što ste “dozvolili” da uopšte pomisli da biste ga odbacili, možda je preispitivalo sebe, možda nije bilo pogodnog trenutka. U svakom slučaju, sada, kada znate, odnosite se prema toj infomaciji sa poštovanjem. Poštujte što Vam je rečeno, ne zapitkujte više nego što Vaše dete želi da Vam kaže, poštujte granice koje ono postavi, nemojte to govoriti drugima bez konsultacije sa Vašim detetom, ne stidite se svog deteta, ne nadajte se da je “faza”, ne gledajte svoje dete drugačije nego pre.

Verovatno se još bezbroj briga i pitanja roji po glavama roditelja kojima se deca autuju i verovatno ovaj tekst neće umiriti svakog roditelja LGBT+ osobe. Ipak, jednu stvar uvek valja imati na umu - mada svaki roditelj od svog deteta ima određenja očekivanja i najčešće ne pomišlja da bi mogao/la imati LGBT+ dete, Vaša deca su svoji ljudi, individue koje nisu dužne da ispune očekivanja svojih roditelja. Na roditelju je jedino da svoje dete, kakvo god ono bilo, voli i podržava. U suprotnom izneverava svoju roditeljsku dužnost i svoje dete.

Tekst je napisan u sklopu kampanje Zakon o rodnom identitetu: „Da budemo svoji, da budemo slobodni“ koju sprovodi Geten uz podršku organizacije ILGA-Europe.

Izvor