Uz Milicu Stojadinović Srpkinju, Draga Dimitrijević Dejanović zauzima posebno mesto kako u srpskoj poeziji druge polovine pretprošlog stoleća, tako i u ovdašnjoj povesti onoga što će tek docnije na globalnom nivou biti nazvano feminizmom. Ljubav i rodoljublje, osama i opštežiće, svetlost i senka povezuju ove dve jedinstvene duše

Ovog leta biće tačno vek i po otkako je sa životne pozornice sišla Draga Dejanović, devojačko Dimitrijević (1840-1871), u književnim krugovima za života poznata pod pseudonimom Draga D-ća, koji je sama odabrala. Danas je pominjemo i pamtimo kao „prvu srpsku feministkinju".

Rođena u Staroj Kanjiži, 30. avgusta 1840. godine, kao kći advokata Živojina Dimitrijevića i supruge mu Sofije, veći deo svog kratkog života provešće u Bečeju.

Povoljne materijalne okolnosti omogućile su njenima da je upišu na prestižni temišvarski institut „Vinčikov". U Temišvaru nije dugo ostala - zbog problema s vidom već u trinaestoj godini morala je da se vrati kući. Kao što obično biva, iz tog malog poraza ubrzo je proklijalo zrno veće slobode, i Draga nastavlja školovanje u Pešti, gde se o njoj starao rođak Steva B. Popović, direktor „Tekelijanuma".

Osrednja glumica britkog pera

Pešta će mlađanoj Banaćanki otvoriti nove vidike: tamo se priključuje krugu srpske omladine, upoznaje Lazu Kostića i pravi prve pesničke korake. Debitantske pesme objavljuje 1862. godine u časopisu Danica, gde će nedugo zatim izaći i prvi njen članak u kojem se zalaže za, štono bi se danas reklo, žensko pitanje. Naslov tragičan, suptilan i kočoperan u isti mah: Zla sreća devojačka.

U međuvremenu je doživela emocionalnu buru čiji će zamah i posledice umnogome uticati na njen svetonazor: imala je nepunu 21 godinu kad se, prenebregavši volju oca Živojina, udala za učitelja Mihaila Dejanovića, koga nevoljni tast nikako nije mogao da smisli. Ubrzo će se ispostaviti da ne može da ga smisli ni buntovna Draga: mladi par se rastaje, i ona se vraća ocu i majci.

Te godine bile su očito prelomne u procesu sazrevanja Drage Dimitrijević: osim kao poetesa, okušala se i kao dramska umetnica. Dok je svojim stihovima pribirala simpatije, kao glumica, međutim, nikako nije uspevala da impresionira publiku. Ni start u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, kao ni potonji Dragini pokušaji da zablista na beogradskoj pozorišnoj sceni nisu urodili plodom. Rola Roksande Dukatićeve u predstavi Doktor Zoljić J. R. Benediksa, uloga Kovačice u komadu Vojnički begunac E. Sigligetija, pa ni njeno tumačenje lika Udovice u predstavi Inkognito J. Palarika i Čizmarke u Siglgetijevom komadu Vampir i čizmar, kao ni članstvo u Diletantskom društvu Ujedinjene omladine Srbije, kojem je pristupila 1863. godine - nisu joj doneli priznanje i naklonost kako publike, tako ni stručnog dela pozorišne javnosti.

Godine nemaštine i tuge

I u ovom porazu ona, međutim, nije videla nepremostivu prepreku već putokaz ka novoj slobodi: opredelila se za književnost i pedagogiju, položila učiteljski ispit i vratila se u Bečej. Tu se zaposlila kao učiteljica, a radila je i kao guvernanta. Usput se i pomirila s mužem, pa su obnovili bračno gnezdo.

U detinjstvu i ranoj mladosti navikla na život u dobrostojećoj kući, Draga je sad otkrivala nove dimenzije postojanja. Ona i Mihailo teško su sastavljali kraj s krajem, pa je došlo dotle da Draga nije imala novca da se pretplati na časopise za koje je i sama pisala, pre svega na Mladu Srbaciju, gde su u poslednjoj godini njenog života, 1871, osvanula tri njena eseja: „Dve, tri reči Srpkinjama", „Emancipacija Srpkinjâ" i „Srpskim majkama".

Porazi su je pratili uporno, kao široki prozori s kojih puca pogled u nastupajuće slobode, a sudbina nipošto nije milovala ni Dragu, a ni njenog Mihaila: godine 1867. izgubili su svoje prvenče, sina Dejana. Tri godine kasnije Draga će ponovo zatrudneti, ali ovoga puta ishod je bio koban i za plod i za životonosno telo: umrla je na porođaju, 26. juna 1871. godine.

Ja sam žena, ali smem

I kao pesnikinja, i kao zagovornica ženskih prava i učesnica na poselima na kojima se raspravljalo o emancipaciji lepšeg pola, Draga Dejanović očigledno nije bila tretirana kao ličnost neznatnih potencijala. Naprotiv. O tome svedoči i Žarka Svirčev u eseju „Poetski erotopis Drage Dejanović", objavljen u časopisu Knjiženstvo:

„Pesništvo Drage Dejanović u svom vremenu nije bilo percipirano na način na koji jeste u veku koji je usledio. Poeziju je objavljivala u reprezentativnim i uticajnim časopisima svog vremena, Danici, Javoru i Matici. Njene pesme su objavljivane na naslovnim stranama ovih časopisa, a njihova časopisna pozicija nedvosmisleno ukazuje na uredničko opredeljenje, odnosno status pesnikinje na književnoj sceni. S obzirom na to da su pomenuti časopisi bili (nezvanična) glasila omladine, te u službi širenja progresivnih ideja, nacionalnog osvešćivanja, preporoda i razvoja, a u cilju približavanja evropskom civilizacijskom krugu, isticanje Draginih pesama u prvi plan potvrđuje ne samo da nije bila poeta minoris (kako se može dojmiti u savremenom predstavljanju njenog pesništva), već da je pripadala kružoku cenjenijih i čitanijih pesnika", piše Žarka Svirčev, pa nastavlja:

„Često navođen stih 'Ja sam žena, ali smem‘ ne samo da osvedočava buntovnost i prkos lirske junakinje/pesnikinje, koje su bez svestranijeg osvetljavanja isticali svi prethodni istraživači i istraživačice njenog dela, već osvedočava i njenu svest o društvenoj uslovljenosti identiteta žene u patrijarhalnom društvu, osvedočava pesnikinjino odbacivanje esencijalističke predstave ženskosti, te njenu spremnost da osvaja nove horizonte čije dosezanje zavisi isključivo od spremnosti i hrabrosti, ne i, dakle, od prirode žene po sebi."

Ljubav prema muškom

Obično apostrofirana kao „prva srpska feministkinja", Draga Dimitrijević Dejanović znatno odudara od predstave koju imamo o današnjim feministkinjama. Kao i svaka ideja ili ideologija, i feminizam vremenom trpi što od galopirajućih predrasuda, što od manje ili više izraženog odstupanja od izvornih načela. Draga je, naime, volela muškarce, pobijajući današnju (uostalom, glupu) predrasudu da feministkinje ne samo da ne vole, već i da mrze muškarce u svakom pogledu, pa i onom erotskom. Pročitajmo samo Draginu pesmu „Ne znam zna li", poznatu i pod naslovom „Jedno momče crna oka":

Jedno momče crna oka
nausnica mali',
dopalo se srcu mome,
al' on - ne znam zna li!

Dođe k meni, pogleda me,
pogledi mu vali,
razdrobi se srce moje,
al' on - ne znam zna li!

Rado bi' mu rekla: dušo!
Anđeli te dali
da te ljubim kao život!
Al' on - ne znam zna li!

Ja uzdišem danju, noću,
tuga da me svali;
ja ga ljubim iz sve duše -
al' on - ne znam zna li!

U pesmi „Malom đavolu" Draga D-ća još eksplicitnije iskazuje čulnu i vaskoliku naklonost prema muškome:

Ala su ti oči lepe,
mali đavole,
ta ko može takav biti
da ih ne vole!

Usta su ti k'o pupoljak
mala, rumena,
a vedro ti čelo ljubi
kosa svilena.

Zato ne bih ništa htela
da mi bože da,
samo usta da poljubim
malog đavola!

„Oči nisu jedini znak koji ukazuje na prisustvo muškarca (muškaraca) koji se žudi. Osa Draginih pesama jesu fragmenti muškog tela - oči, usne, nausnice, kosa, vrat, mišice - oko kojih se ispreda želja i koreografija zavođenja. Njegove usne su i crvene, ali i medne, kosa i crna, ali i svilena, mišica snažna. Prisustvo, pored čula vida, i čula dodira i ukusa imlicira kontakt erotskog naboja. Vedrina i radost prožimaju stihove posvećene lepoti i izazovnosti muškarca. Ima nešto od Radičevićevog rokajnog erosa u Draginim vragolijama, koje, ipak, za razliku od, recimo, Radičevićeve Bezimene, ne prelaze u eksplicitnu seksualnost i svoju zavodljivost zadržavaju na metaforičkom planu. Ipak, pesnikinjin erotopis prevazilazi okvir frivolnosti i profanosti rokoko erotike koja je, moguće, jedno od njenih izvorišta", konstatuje Žarka Svirčev.

Draga Dimitrijević Dejanović s poštovanjem se odnosila prema instituciji braka, što je takođe atipično za ustaljeno poimanje savremenog feminističkog svetonazora. Prema rečima Gordane Stojaković, Draga „nikada nije napadala brak u načelu, već isključivo brak koji nije sklopljen iz ljubavi".

Ženstvo i junaštvo

„Po Dragoj, bračna veza, 'ako je izašla iz ljubavi, jedino (je) zadovoljstvo ženskog srca'", saznajemo čitajući Gordanu Stojaković na sajtu „ŽeNSkog muzeja", a potom sledi i ovaj citat iz Draginog pisanja:

„Sreća bračnog života stoji u srcu svakoj ženskoj jer joj ta sreća od srca i duše dolazi. Za tu sreću srca ženskoga nema nikakvih izmena; a kad ta sreća kojoj ženskoj ne dođe, onda nema nesnosnijeg i žalosnijeg stanja na svetu."

Draga Dejanović 2

Draga Dejanović se borila za žene, ali se borila onako kako pravi vođa i treba da se bori za svoje sledbenike: terala ih je da se probude, da se trgnu iz letargije, da se same bore za sebe, i to po uzusima čojstva (odnosno ženstva) i junaštva: da sebi životnu situaciju poprave, a da bližnje ne ugroze. U dragocenom štivu Gordane Stojaković, oplemenjenom pažljivo i mudro odabranim citatima srpske romantičarke iz 19. veka, nailazimo i na ove Dragine reči:

„Pa je li to pravedno da se mi žene doveka po kući rahatno širimo, a siromašni muž da se sam mora starati čime će ženu i sitnu dečicu zaraniti i odenuti, a one se sve jednako brinu o lepoti, skupocenom nošivu i lepom izgledu..."

Majkama srpskim se, pak, autorka „Zle sreće devojačke" obraća sledećim rečima:

„Draga sestro! Ti si uzdanica naroda svoga, u svom krilu gajiš sokolove, te im prva razvijaš krila da polete. Neka ti je, dakle, prva briga da ti tić poleti, pun najsvetije ljubavi k rodu svom."

Uz Milicu Stojadinović Srpkinju (1828-1878), Draga Dimitrijević Dejanović zauzima posebno mesto kako u srpskoj poeziji druge polovine pretprošlog stoleća, tako i u ovdašnjoj povesti onoga što će tek docnije na globalnom nivou biti nazvano feminizmom. Ljubav i rodoljublje, osama i opštežiće, svetlost i senka povezuju ove dve jedinstvene duše, što u nadahnutom zaključku ogleda o Draginom erotopisu naglašava i Žarka Svirčev:

„Delile su slobodarske težnje i rodoljubivi entuzijazam i posvećenost, a takođe i prigodan karakter i klišetiziranost, s tim da je Draga svoju rodoljubivu poeziju prožimala ljubavnom tematikom. Čini mi se valjanijim razmišljati o dva izvorišta srpskog ženskog pesničkog iskustva u 19. stoleću, no isticati jednu pesnikinju na uštrb druge i time omeđavati manifestacije poetske imaginacije spisateljica. Dragina putena, strasna, dijalogična poetska reč rodonačelna je u istoj meri koliko i Miličina setna, ponikla u osami, elegijski obojena. Obe reči su podjedanko nadahnute, intimne i zračne i obe jesu utisnute u istočnik srpskog modernog ženskog pesničkog bića."

Za kraj, pitanje domaćim izdavačima i izdavačicama: postoje li izgledi da se uskoro u koricama nađu pesme, eseji i ostali tekstovi koje je Draga Dimitrijević Dejanović za života objavljivala po časopisima? Možda je ovo pravi trenutak za taj potez. Da ne čekamo 2040. i dvestagodišnjicu njenog dolaska na ovaj svet i u ovaj život, koje je Draga volela više nego oni nju.

Izvor

Kolumna

  • Leposava Mijušković: Srpkinja koja je pre sto godina pisala lezbejsku prozu i pucala u ženskom dvoboju +

    Leposava Mijušković: Srpkinja koja je pre sto godina pisala lezbejsku prozu i pucala u ženskom dvoboju Godine 1905. objavila je priču koja se smatra prvom lezbejskom prozom u srpskoj književnosti i koju je hvalio Jovan Skerlić. Umrla je 1910, verovatno od posledica dvoboja na koji je Opširnije...
  • Pazolini kao pesnik – 45 godina od nasilne smrti reditelja +

    Pazolini kao pesnik – 45 godina od nasilne smrti reditelja Čuveni reditelj i pisac Pjer Paolo Pazolini, autor više od 20 igranih i dokumentarnih filmova, više od 30 knjiga, šest drama, nebrojenih tekstova u štampi, u umetnost je zakoračio kao Opširnije...
  • Država uslovljava trans osobe, odlučuje o nama bez nas +

    Agatha Direktorka organizacije Geten i koordinatorka LGBTIQ SOS telefona, Agata Milan Đurić, govori za Danas o egzistenciji i problemima trans osoba u Srbiji, TIQ aktivizmu i o tome zašto nam je Opširnije...
  • Pionirka kvira, Dženesis Pi-Oridž +

    Pionirka kvira, Dženesis Pi-Oridž Pionir/ka kvira i indastrijala, Dženesis Pi-Oridž, preminuo/la je 14. marta u 70. godini od leukemije. Opširnije...
  • Ana Ćurčin: Podrška LGBT scene i publike značila mi je i u muzičkom razvoju +

    Ana Ćurčin: Podrška LGBT scene i publike značila mi je i u muzičkom razvoju Pisanje pesama je stihijska, spontana stvar za mene. Dešava se da se probudim tokom noći sa idejom ili frazom. Opširnije...
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
  • 6
  • 7
  • 8
  • 9
  • 10
  • 11