Slaba implementacija antidiskriminacionih mera i nedostatak integralnog pristupa glavni su razlozi zbog kojih su ranjive grupe prilikom zapošljavanja izložene diskriminaciji. Najugorženije žene, LGBT populacija i Romi/kinje.
Na jučerašnjoj konferenciji za medije i okruglom stolu pod nazivom „Zašto je međusobna saradnja bitna kod formulisanja politika nediskriminacije u zapošljavanju na teritoriji Srbije, regiona i EU?“ nevladine organizacije LABRIS – organizacija za lezbejska ljudska prava, Gayten-LGBT iz Srbije i ŠKUC LL iz Slovenije, diskutovale su o tome kako socijani partneri, Evropska Unija i Nacionalne vlade, zajedno mogu da učestvuju u kreiranju politika nediskriminacije i mera protiv diskriminacje na radnom mestu, a u okviru zajedničkog projekta „Bezbednost i ravnopravnost“.
„Diskriminacija postoji onda kada su osobe – pojedinci i pojedinke ili grupe – od strane neke institucije, fizičkog ili pravnog lica stavljeni u nejednak položaj usled nekog ličnog svojstva. Stoga smo razvili ideju o obrazovnom pilot projektu koji se fokusira na uvođenje novih mera za jednake mogućnosti i prenošenje slovenačkih dobrih praksi i inovativnog metoda za menadžment diverzitetom i antidiskriminaciju našim partnerima u Srbiji. Projekat uključuje treninge za one koji rade u ovoj važnoj oblasti, kao i identifikaciju i analizu dobrih praksi“, istakla je Jelena Vasiljević iz Labrisa.
Nataša Sukić iz slovenačkog ŠKUC LL-a posebno je naglasila da je slaba implementacija antidiskriminacionih mera i nedostatak integralnog pristupa jednakim mogućnostima glavni razlozi zbog kojih su mnoge ranjive grupe prilikom zapošljavanja još uvek izložene diskriminaciji. Sa druge strane, rekla je Sukić, uvođenje mera za jednake mogućnosti nije preterano zahtevan poduhvat, već niz inicijativa koje se mogu relativno jednostavno sprovoditi, uz bitan uslov, da postoji adekvatan interes i motivacija od strane odgovornih i rukovodećih lica.
Milan Đurić iz organizacije Gayten-LGBT, rekao je da istraživanja o diskriminaciji u Srbiji ukazuju da većina građana i građanki Srbije smatra da je društvo u kome živimo diskriminatorsko[1], i da istraživanje „Odnos građana prema diskriminaciji u Srbiji“ (Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, UNDP, CESID) iz 2013, upućuje na to da građani Srbije percipiraju diskriminaciju kao ugrožavanje ili uskraćivanje prava (22 %), omalovažavanje (13 %) i nejednakost (7 %), da četiri petine populacije ima svest da se prava ne smeju uskraćivati na osnovu ličnog svojstva, i da ispitanici smatraju da postoji porast diskriminacije u odnosu na prethodne 3 godine. Đurić je dodao da je oblast zapošljavanja ona u kojoj je diskriminacija najprisutnija, ali da veliku diskriminaciju u Srbiji trpe i žene, Romi, potom osobe sa invaliditetom, siromašne osobe i starije osobe, a visoko mesto na listi zauzimaju i deca i tzv. „seksualne manjine“, a socijalna distanca je najviša prema LGBT osobama i HIV pozitivnim osobama.
Naveo je i da u pogledu percepcije institucija i diskriminacije, građani/ke smatraju da je Vlada institucija koja najviše diskriminiše, ali takođe i da treba najviše da pomogne u ovoj sferi, i da se pored nje, političke stranke, skupština i pravosuđe takođe visoko kotiraju kao diskriminatorne.
Đurić je naglasio da se mnoge LGBTIQ osobe, i na poseban način trans osobe, nalaze u situaciji egzistencijalnog vakuuma. Zbog dugotrajne procedure promene dokumenata, kada se vizuelni identitet osobe promeni, a dokumenta nisu u skladu sa tim, osobe se nalaze u situaciji pravnog i egzistencijalnog vakuuma, bez mogućnosti pronalaženja novog posla, uz sve ostale predrasude i teskoće koje prate LGBTIQ osobe u kontekstu zapošljavanja i ophođenja na radnom mestu. Osobe su često izložene pretnjama i zlostavljanju ili otpuštanju sa posla, a ne usuđuju se da prijave diskriminaciju iz straha i zbog sumnje da će na taj način promeniti svoju situaciju.
Partneri u projektu su nevladine organizacije za manjinska ljudska prava ŠKUC-LL iz Slovenije, i Labris i Gayten-LGBT iz Srbije. Međunarodna saradnja između dve prijateljske zemlje, Srbije i Slovenije, u okviru projekta podržana je od strane programa Delegacije Evropske Unije. Dvogodišnji program održava se u šest gradova Republike Srbije tokom 2014. i 2015. godine.
[1] „Odnos građana prema diskriminaciji u Srbiji“, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, UNDP, CESID, 2013
