Hajde da stvari sagledamo iz drugog ugla. Istorijski gledano, ‘gej’ je dugo vremena bio tremin koji je uključivao širok spektar nenormativnih seksualnih supkultura i ekspresija roda, i ono što danas zovemo transrodnost je takođe imalo svoje mesto u okviru ovog termina.

Setimo se da su 1969, pobuna i otpor drag kraljica i lezbejki i gejeva iz Kristofer strita pretvorile policijsku raciju kluba Stonewall Inn u prkosni čin gej oslobođenja. Dvadeset godina nakon toga, queer politike uključuju transrodnost, kao još jednu verziju „antiheteronormativnosti“. Verzija queer-a iz 90ih stopila se u poslednje vreme sa LGBT zajednicom – skraćenica za lezbejke, gej, biseksualne i transrodne – a trans osobama bilo je značajno u političkom smislu biti deo te koalicije. I dalje je tako.

Trans osobe nisu uvek bile dobrodošle u LGBT pokretu. Ali su gejevi i lezbejke svakako dobrodošli/e u našem.

Sve vreme, međutim, mnogi/e netrans gejevi i lezbejke, gledali su na transrodna pitanja kao marginalnija, devijantnija, manje vredna i manje važna. Neki/e od njih nas vide kao pretnju njihovom shvatanju sebe i svog bića, pokazuju otvoreno neprijateljstvo prema nama i odbacuju nas kao uvrnute, bolesne ili zavedene.

Slovo T je tako oduvek imalo nategnut odnos sa LGB, nikada više nego 2007, kada je gej kongresmen Barni Frenk, uklonio beneficije za trans osobe iz predloženog federalnog Zakona o zabrani diskriminacije prilkom zapošljavanja. Bio je to razdoran, kratkovid potez kojim se Frenk stavio na pogrešnu stranu. Posle tog šamara, ja i mnogi drugi/e, skoncentrisali smo se primarno na trans pitanja, ali smo i dalje bili otvoreni/e za sve saveznike/ce.

Trans pokret je otad krenuo krupnim koracima stavljajući akcenat na svoje specifične probleme. Na primer, naš uticaj na uklanjanje "poremećaja rodnog identiteta" iz Dijagnostičkog i Statističkog Priručnika Američkog Psihijatrijskog udruženja; ukidanje zakona kojim se zahteva  sterilizacija, kao cena koju je trebalo platiti za vladino priznavanje promene roda; rad na donošenju zakona koji štite trans osobe, kao što je Argentinski zakon o rodnom identitetu, koji prihvata rodno samoodređivanje bez zahteva i preduslova kao što je prethodna medicinska intervencija.

Stvari su poprimile neočekivani obrt od opozivanja vojnog propisa „Don’t ask, don’t tell“ i od kada je Vrhovni sud doneo odluku u vezi sa Zakonom za odbranu gej braka. Mnogim gejevima i lezbejkama, transrodna prava sada izgledaju kao sledeća velika borba za jednakost, i ovi saveznici/e sada prilaze ovoj našoj priči. Dok god mi koji/e stvarno živimo svoje trans živote određujemo pravac sopstvene borbe, pozdravljam i radujem se podršci drugih u okviru našeg pokreta.

Suzan Strajker, vanredna profesorka rodnih i ženskih studija Univerziteta u Arizoni i upravnica njegovog Instituta za LGBT studije, kourednica je izdanja TSQ: Transgender Studies Quarterly, koji treba da izađe u proleće 2014. (Duke University Press).

Prevod: MJ

Izvor:  www.nytimes.com


Tagovi: ljudska prava, gej osobe, LGBT, rod, transrodnost, brak