TGEU (Trans Evropa i Centralna Azija) predstavljaju Mapu trans zdravlja, jedini instrument Evropske unije koji skreće pažnju na hitne potrebe trans osoba u pogledu zdravlja i zdravstvene zaštite.

Ona stiže u odsudnom trenutku: očekuje se da će mnoga pitanja i problemi koji su prikazani na mapi biti tema za Svetsku zdravstvenu organizaciju i njene preporuke za transspecifičnu zdravstvenu zaštitu koje se očekuju 2025. godine. Preporuke će ponuditi jasne i praktične savete državama članicama EU, kao i načine na koje da se nose sa kritičnim problemima u vezi sa pružanjem transspecifične zdravstvene zaštite.

Uprkos napretku, ozbiljne prepreke i dalje tu kod pristupa trans zdravstvenoj nezi u EU

I dok danas sve više zemalja pruža pristup različitim vrstama zdravstvene zaštite, sistemski problemi su i dalje tu, i trans osobe se i dalje suočavaju sa dugim periodima i listama čekanja kao i sa sveprisutnom stigmom. I pored reformi Svetske zdravstvene organizacije iz 2019. godine, 12 država članica zadržale su dijagnozu „transseksualizma“ – a to je zabrinjavajuć podsetnik koliko je još posla pred nama. Duge liste čekanja, stigma, diskriminacija, i preveliki akcenat na patologizaciji i psihijatrijskoj nezi su i dalje prisutni. Zdravstveni sistemi takođe ne uspevaju da se pozabave specifičnim potrebama grupa kao što su rodno kvir ili rodno neutralne osobe i azilanti/kinje. Pored toga, mnoge države članice nude veoma malu naknadu ili uopšte ne pokrivaju troškove u okviru transspecifične zdravstvene zaštite, što znači da je ista dostupna samo onima koji mogu da je priušte sami. Posledica ovakvih mera i pristupa je da mnoge trans osobe u EU nemaju osnovnu zdravstvenu zaštitu.

Patologizovanje

Transspecifična zdravstvena zaštita se i dalje patologizuje u većini država članica EU, uprkos reformama SZO Međunarodne klasifikacije bolesti iz 2019. godine, kojima su trans identiteti skinuti sa liste poremećaja mentalnog zdravlja. Znamo zasigurno da 12 država članica EU upotrebljava formalnu dijagnozu „transseksualizam“ iz Međunarodne klasifikacije bolesti verzija 10, 5 država članica koristi „rodnu disforiju“ prema DSM-u V, dok 3 države članice koriste i jednu i drugu dijagnozu. Samo Malta, Danska i osam regija u Španiji (za koje imamo informacije) ne zahtevaju psihijatrijsku dijagnozu kao preduslov za pristup bilo kom obliku transspecifične zdravstvene zaštite.

Sporo sprovođenje depatologizacije znači da se transspecifična zdravstvena zaštita ne pruža po osnovu informisanog pristanka i ličnog donošenja odluke u vezi sa zdravstvenom zaštitom, već u potpunosti zavisi od dijagnoze. Ovo ostavlja prostor za stigmatizovane stavove prema transspecifičnoj zdravstvenoj zaštiti i trans identitetima kao nečemu što treba popravljati, i gde zdravstvene potrebe osobe i njene želje postaju sekundarne. Ovo utiče na medicinske savete koje trans osobe dobijaju, opšte okruženje i jezik koji se u zdravstvenim kontekstima koristi, kao i na javne diskusije o ovom pitanju.

Preveliki fokus na psihijatrijskoj dijagnozi ograničava resurse u već prenapregnutim sistemima mentalnog zdravlja. Tako se sklanjaju pažnja ali i resursi iz psihološke podrške koja treba da bude ključni deo procesa transspecifične zdravstvene nege. Ovo se najbolje vidi u nedostatku dostupnosti pshološke nege u EU. Širom mnogih država članica EU kao što su Francuska, Irska, Danska, Češka, Slovačka, primećuje se da dok jeu ovim zemljama psihološka nega tehnički dostupna, postoje veliki izazovi kod pristupa generalne populacije, a posebno trans osoba ovoj vrsti podrške.

Pristup hormonskoj terapiji

Pristupačnost i finansiranje javnog zdravlja kod hormonske terapije, koja je među najvažnijim medicinskim intervencijama kod transspecifične zdravstvene nege, nije ujednačena u EU. Sve države članice pružaju pristup testosteronu i estrogenu, osim Mađarske, Letonije i Rumunije. Međutim, ona nije u potpunosti pokrivena finansiranjem javnog zdravlja u Estoniji, Litvaniji, Danskoj i Poljskoj (za estrogen) i Hrvatskoj, Danskoj, Češkoj, Poljskoj, Litvaniji, Estoniji i Rumuniji (za testosteron). Situacija je takva usprkos činjenici da su hormoni relativno pristupačni i jeftini za proizvodnju, dok su izuzetno korisni u ublažavanju rodno uslovljenog distresa. Oni su takođe u širokoj upotrebi u opštoj populaciji, i trebalo bi da bude moguće omogućiti ih trans osobama u većoj meri, kako su one glavna ciljna grupa za ove lekove.

Dugi periodi čekanja

Dostupnost i pokrivanje troškova zdravstvene nege samo je jedan deo problema zato što period čekanja umnogome određuje mogućnost da se do nege dođe. Vreme čekanja za pristup transspecifičnoj nezi u EU veoma varira, i ide od 1-3 meseca do preko 3 godine. U Švedskoj, Belgiji, Holandiji, Finskoj i Italiji, gde se nega pruža kroz određene centre, vreme čekanja je u rasponu od jedne do 3 godine. U Irskoj, gde Nacionalna služba za rod ima praktičan monopol na to kako se transspecifična zdravstvena nega pruža, situacija je jako loša jer zdravstvena nega nije dostupna, pošto vreme čekanja ide i preko 10 godina. 

Specifične grupe u okviru trans zajednica suočene su sa dodatnim poteškoćama

U okviru trans zajednica, specifične grupe osoba suočavaju se sa dodatnim izazovima. U neverovatnom broju država članica EU (22), rodno kvir osobama/rodno neutralnim osobama je teže da pristupe transspecifičnoj zdravstvenoj nezi. Ovo je često zbog toga što su rodno kvir osobe primorane da se suočavaju sa više prepreka i procena. Nega je ograničena samo na one koji se određuju kao trans (u smilu rodne binarnosti), tako da se osobe koje su rodno kvir dodatno patologizuju.

19 država članica otežava osobama koje traže azil da pristupe transspecifičnoj zdravstvenoj nezi. Ovo se obično javlja u obliku potpunog isključivanja dok njihova prijava za azil ne bude obrađena ili ne dobiju negu, samo ukoliko je osoba započela tretman u svojoj zemlji porekla (što je slučaj s Danskom).

Trans osobe u Mađarskoj su u posebno ranjivoj situaciji zbog tekuće političke klime u kojoj ih napadaju, potom zbog zabrane pravnog priznanja roda, i pritiska koji se vrši na pružaoce zdravstvene nege koji ih podržavaju. Trans osobe u Mađarskoj su primorane da pauziraju proces tranzicije ili da ga nastave van zemlje, što znači da same moraju da plate isti.

Blokatori puberteta

18 država članica omogućava upotrebu blokatora puberteta mladim trans osobama kako bi mogle da naprave pauzu i razmisle o svojim budućim odlukama u vezi sa svojim zdravljem. 14 država članica pokriva preko 70 procenata ovih troškova. Skoro sve države članice koje pružaju pristup blokatorima puberteta takođe pružaju i hormonsku supstitucionu terapiju mladim ljudima, osim Estonije i Slovenije. U isto vreme kada je mnogo pažnje upereno na pružanje transspecifične zdravstvene nege u Evropi i kada postoje značajne dezinformacije oko pravog stanja stvari, Mapa trans zdravlja za 2024. godinu pokazuje da države članice EU ne idu u pravcu zabrana.

Seksualno i reproduktivno zdravlje

Potrebe trans osoba u pogledu seksualnog i reproduktivnog zdravlja dobijaju sve više pažnje. 11 država članica u potpunosti pokriva PrEP i PEP kao deo lečenja HIV-a i prevencije kod trans osoba, što pokazuje značajan napredak u prepoznavanju potreba za ciljane strategije prevencije HIV-a kad je u pitanju ova ranjiva grupa. U tom smislu, države članice kao što su Bugarska, Mađarska, Rumunija, koje su nedavno prijavile visoke stope novih HIV infekcija i smrtnih slučajeva, ne pokrivaju ove troškove, i na taj način jačaju širu neravnopravnost u pogledu zdravstvene nege s kojom su trans osobe u ovim zemljama suočene. 

Sve države članice ne pružaju opcije za očuvanje plodnosti kod trans osoba u okviru transspecifične zdravstvene zaštite, uprkos njenom značaju za sposobnost trans osoba da imaju decu, kao i njihovom sveukupnom kvalitetu života. Tamo gde je pristup problematičan, to može biti zbog složenog isključivanja, nejasnih mera i politika, niskog nivoa znanja među pružaocima zdravstvene zaštite ili nedostatka sredstava za finansiranje javnog zdravlja. Samo 14 država članica ima neki oblik asistiranih reproduktivnih tehnologija (ART), kao što su očuvanje gameta, in vitro fertilizacija (IVF), itd, koje su dostupne trans osobama. Još manje (10) pružaju neki raspon sredstava za finansiranje istih. Španija je jedina država članica koja garantuje pristup asistiranim reproduktivim tehnologijama za trans osobe putem zakona – Ley 4/2023.

Iz TGEU-a kažu da trans osobe imaju jedan od najlošijih pristupa zdravstvenoj nezi, i suočeni su sa izraženom stigmom i diskriminacijom od strane pružaoca zdravstvenih usluga. Godine 2024. u EU, neprihvatljivo je da trans osobe moraju da čekaju i preko godinu dana na pregled kod lekara.

„Problemima koje mapa trans zdravlja osvetljava treba hitno posvetiti pažnju i čekamo preporuke SZO-a po ovom pitanju. Napravili smo mapu trans zdravlja za 2024. godinu kao instrument za države članice EU da mogu da procene gde i kako mogu da poboljšaju segmente transspecifične zdravstvene zaštite i kako bi lakše spoveli buduće preporuke SZO-a.

Pozivamo Ministarstva zdravlja da utvrde hitne oblasti reforme i postave merljive ciljeve koji se mogu ispuniti kako bi se unapredio pristup transspecifičnoj zdravstvenoj zaštiti.“

Interaktivna mapa trans zdravlja i zdravstvene nege dostupna je ovde.

Prevela: M. Jeremić