Nacistički logor smrti u kom je više od milion ljudi pobijeno i nestalo, oslobođen je 27. januara 1945. Dok se jedna od preživelih koja sada ima 90 godina sprema da obeleži ovaj dan, objašnjava zašto holokaust nikada ne sme da bude zaboravljen… posebno u doba rastućeg antisemitizma i nacionalizma.
Rene Salt samo što je napunila 15 godina kada je stigla pred vrata pakla. Na put s roditeljima u Aušvic, nacistički logor smrti u blizini Krakova u Poljskoj pod nemačkom okupacijom, otišla je kamionom kojim se inače prevozi stoka; bili su nagurani unutra sa stotinama drugih Jevreja, bez hrane, bez vode, i bez vazduha čitavih 24 časa. Kada su stigli, muškarci su odvojeni od žena i dece; Rene koja je rođena u Poljskoj, više nikada nije videla oca.
Zajedno s majkom stajala je u redu. „Anđeo smrti – nacistički SS oficir Jozef Mengele, lekar koji je izvodio okrutne eksperimente na zatvorenicima/ama – stajao je u čelu reda. „Kad god bi primetio da se dvoje drže za ruke, razdvojio bi ih oštim pokretom ruke, jedno da umre, a drugo da živi,“ govori. Oni odvojeni desno, vođeni su pravo u gasne komore. Nekim čudom, - „Božija volja rekla bih“ - i Rene i njena majka poslate su na levu stranu.
„Sećam se svega. U mislima, mogu da vidim sve što se dešavalo,“ kaže. „Odvedeni smo u halu, svi su bili poskidani i ošišani do glave. Oduzeli su nam sve lične stvari, nakit, satove, sve. Svi smo se molili, grlili i ljubili međusobno, jer smo mislili da ćemo vrlo brzo umreti.“
Umesto toga, dobili su komad bele tkanine s odštampanim brojem, koji su morali da zakače na odeću – u Reneinom slučaju, to je bila orgomna suknja i gornji deo muške pidžame. Nisu dobili nikakve cipele, niti donji veš. Nekoliko nedelja su zatvorenici sedeli u redovima na kamenom podu hale, i danju i noću.
„Vodili su nas u poljski WC jednom dnevno. Takođe jednom dnevno su donosili supu u šerpi, jedna šerpa na nas petoro. Uvek bismo se prepirali - „već si pojeo tri kašike“. Svi su hteli da jedu supu sa dna šerpe jer je bila malo gušća. Nismo smeli da razgovaramo, bilo je zabranjeno. Morali smo da spavamo sedeći.
„Dvaput dnevno bi nas prozivali ispred hale. Često su ljudi padali u nesvest od slabosti. Ponekad bi neko umro. Odnosili su se prema nama kao prema životinjama.“
Sada pošto je napunila 90 godina, Rene će uskoro ponovo stajati pred kapijama logora Aušvic-Birkenau. Sa još 200 drugih ljudi koji su preživeli holokaust, kao i sa državnim zvaničnicima, političkim liderima, 27. januara obeležiće 75 godina od slobođenja ovog logora od strane sovjetskih vojnika. Ceremoniju će upotpuniti i govori preživelih, kao i govor Andžeja Dude, poljskog predsednika, i Ronalda Laudera, predsednika Svetskog jevrejskog kongresa.
Najmanje 1, 1 milion ljudi – uglavnom Jevreja – ubijeno je u Aušvicu, najvećem nacističkom logoru smrti. U nedeljama pre nego što su trupe Crvene armije stigle 27. januara 1945, na hiljade zatvorenika/ca bilo je upucano, na desetine hiljada naterano je u marševe smrti, a većina gasnih komora je uništena. Oko 7000 zavorenika/ca je ostalo u logoru.
Rene Salt i njena majka premeštene su četiri meseca pre toga. Najpre su bile poslate na težak rad u Hamburg, a potom u logor smrti Bergen-Belsen, koji je oslobođen od strane britanskih trupa 15. aprila 1945. Reneina majka kojoj je bilo 42 godine, umrla je 12 dana kasnije i sahranjena je u masovnoj grobnici; Rene je hospitalizovana na nekoliko nedelja.
Od jedne velike familije – uključujući tetke, strine, ujake, stričeve, braću i sestre, bake i deke s obe strane i čak i jednu prabaku – samo su Rene i još tri tetke preživele holokaust. Godine 1949, udala se za britanskog vojnika koji je bio deo snaga koje su oslobodile Bergen-Belsen, i njih svoje su dobili dvoje dece i petoro unučadi.
Decenijama nije pričala o svojim iskustvima čak ni svojoj najbližoj porodici, nikada o tome nije pričala, a patila je od čestih noćnih mora potpuno sama. Međutim, u jednom trenutku je prihvatila poziv da svoju priču ispriča učenicima, i 2005. BBC je prikazao dokumentarac, Unuk holokausta (Grandchild of the Holocaust), o Rene i njenom unuku, Adrijanu, kom je tada bilo 13 godina.
Prvi put se vratila u Aušvic tokom snimanja ovog dokumentarca, „Zapravo uopšte nisam htela da idem. Tresla sam se, bila sam toliko uplašena, bilo je užasno. Ali sam nekako uspela da se oslobodim strašnih sećanja“, kaže Rene.
Otad, u Aušvic je odlazila više puta – ali ova poseta će joj možda biti poslednja. Sedamdeset pet godina nakon završetka Drugog svetskog rata, neizbežno je i da se broj onih koji su preživeli holokaust smanjuje velikom brzinom. U vreme novog rastućeg antisemitizma u Evropi, „ovo će možda biti poslednja godišnjica koju obeležavamo s očevicima koji su preživeli nezamislive strahote holokausta,“ kaže Karen Polok iz organizacije the Holocaust Educational Trust.
Kao i sa svim činjenicama, datumima i brojevima u vezi sa holokaustom, svet je mogao, imao tu priviliegiju da sada već dugo „vidi lica ljudi koji o Aušvicu nisu učili iz knjiga i filmova, već su stvarno, fizički doživeli taj pakao“, kaže Pjotr Civinski, direktor Muzeja i memorijalnog centra Aušvic-Birkenau.
Preživeli su postali „moralni simboli – ne samo opstanka, već i izdržljivosti,“ rekao je Majkl Berenbaum, akademik koji se bavi proučavanjem holokausta na Američkom jevrejskom univerzitetu u Kaliforniji. Oni su bili svedoci onog najgoreg u čoveku, i postali glasovi dostojanstva, tolerancije i pristojnosti. Pomisao da ćemo tu generaciju izgubiti je užasno bolna; izgubićemo autentičnost koja dolazi od nekog ko može da kaže ‚Ja sam bio/bila tamo.‘“
Ali, dodaje, „nijedna generacija nije ostavila iza sebe toliko značajana istorijska dokumenta“, uključujući sećanja, umetnost, muziku i svedočanstva u formi videa. „A već deset godina planiramo kako ćemo podučavati i govoriti o holokaustu u odsustvu živih svedoka/inja.“
Jad Vašem (Memorijalna ustanova za žrtve i heroje holokausta) sadrži bogatu arhivu video, usmenih i pisanih svedočanstava. Godine 2016, britanski Nacionalni centar i muzej za holokaust u Njuarku započeo je jedan inovativan način očuvanja odgovora preživelih na pitanja dece. Kroz Projekat zauvek (The Forever Project), stvoreni su likovi preživelih u prirodnoj veličini, koji uz pomoć digitalne tehnologije mogu da „daju odgovore“ na pitanja u realnom vremenu zahvaljujući stotinama unapred snimljenih odgovora. Centar je snimio i kratak film, koji priča priču jedne preživele kroz medij hip-hopa, što je način da se mlađim ljudima približi ova tema.
„U klimi neznanja, trivijalizovanja i poricanja, primat svedočanstva iz prve ruke ne može biti preteran,“ kaže Mark Kejv, iz Centra. „Projekat zauvek“ je jedna veoma važna stvar koju smo uradili kako bismo zaštitili edukaciju o holokaustu u budućnosti za generacije koje dolaze.“
Tu je i „sekundarno svedočanstvo“ - priče roditelja i baka i deka koji su preživeli holokaust, koje pričaju njihova deca i unuci/ke. Međutim, i mnogi potomci preživelih takođe imaju i svoje priče o životu u senci holokausta koje bi mogli da ispričaju.
Uticaj na „drugu generaciju“ detaljno je proučavan i dalje se proučava, uz psihologe i akademike koji beleže simptome traume kao što su klinička depresija, anksioznost, bolesti zavisnosti i poremećaji ishrane kod nekih od potomaka preživelih. Sada se polako uviđa da se i neki iz treće generacije preživelih takođe bore s teretom porodične istorije.
Baka i deka s majčine strane Alison Nazarijan preživeli su Aušvic i Bergen-Belsen, gde joj je majka i rođena. Napisala je knjigu Aftermath: A Granddaughter’s Story of Legacy, Healing and Hope, (Posledice: priča jedne unuke o nasleđu, isceljenju i nadi) o svom iskustvu treće generacije preživelih. „Bila sam bliska sa bakom i dekom. Oni su slobodno i živopisno govorili o svom životu tokom holokausta. Ja sam upijala njihova svedočanstva. Samo su o tome pričali. Bila sam okužena holokaustom; holokaust je bio deo svake priče, svake diskusije, deo svakog dana mog života“.
„Govorili su mi, ‚mogli bi opet da dođu po nas, bilo kad, moraš biti spremna na to‘. Čak i sada imam svoju torbu koja je predviđena za ovakav scenario, u kojoj su osnovne stvari i pasoš. Ima nekih stvari zbog kojih imam iracionalan strah, da ne smem da dozvolim da ostanem bez njih. Tek kad mi je bilo 12 ili 13 godina saznala sam da nisu sve bake i deke doživele holokaust. To me je obeležilo.“
Sada sa 48 godina, Nazarijan je odlučila da ne želi da izlaže svoju decu – četvrtu generaciju – istoj traumi. „Ne želim da zvučim kao da sam ogorčena ili nezahvalna - veoma sam ponosna na svoje baku i deku. Ali ne mislim da će prenošenje tereta na moju decu da pomogne. Moja deca su u potpunosti oslobođena toga.“
Druga generacija potomaka preživelih, Naomi Levi, kaže da potomci imaju jak osećaj „generalnog osećaja gubitka i duhova prošlosti“. Prošla je kroz period kada je želela da ga se reši, da ga odagna, ali je na kraju prihvatila da istražuje i beleži svoju porodičnu istoriju, „pokušavajući da složi sve kockice“.
Kada govori o svojoj deci, koja su sada odrasli ljudi, kaže: „Želela sam da ih zaštitim od svega toga što duže sam mogla. Bila sam jako pažljiva po pitanju ove teme dok su odrastali. To je neka vrsta balansiranja – ne želim da to bude neki teret, ali to je što je. Mislim da će želeti da znaju više, ali ja neću biti ta koja će ih suočiti sa tim saznanjem.“
U Izraelu, mali broj onih iz treće generacije preživelih, istetovirao je identifikacione logoraške brojeve svojih baka i deka u znak sećanja. Ovaj trend, iako ograničen, kontroverzan je i izavao je šok kod mnogih, i to ne samo zbog jevrejske zabrane tetoviranja.
Međutim, mnogima je motiv mladih „da se nikada ne zaboravi“ relevantniji nego ikad u vremenu rastućeg antisemitizma, nacionalizma i populizma. Prema Civinskom, značaj ovogodišnjeg obeležavanja ne leži samo u broju godina od oslobođenja Aušvica, već ima veze i sa svetom u kom danas živimo. Antisemitizam, rasističke i ksenofobične reakcije su svuda oko nas, a grupa koje otvoreno promovišu mržnju je sve više. Sve ovo se dešava uz duboku bespomoćnost demokratskih institucija, oslabljenih populizmom i demagogijom, pojave koje možemo da primetimo u mnogim zemljama širom sveta.
Bilo je pogrešno odlagati holokausta u kutiju s oznakom „istorija“, kaže Kejv. „Kada vidimo kako lezbejski par biva pretučen u gradskom autobusu ili kako navijači oponašaju majmune na fudbalskoj utakmici, sve su to simptomi obeležavanja nekog kao „Drugog“, a upravo tako počinju holokaust i genocid. Ne postoji bolja lekcija od upozorenja iz istorije o holokaustu.“
Rene Salt je ispričala svoju priču mnogo puta „da ljudi ne bi zaboravili. I dalje ima ljudi koji tvrde da se to nije desilo, i dalje ima onih koji poriču holokaust. Ali ljude poput mene ne možete sakriti. Kada se rat završio, mislili smo da ono što se desilo više nikad ne može da se desi i da se neće desiti ponovo. Ali ovo naše vreme me brine.“
Širom sveta danas se obeležava Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta.
Rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, usvojenom 1. novembra 2005. godine, 27. januar proglašen je za Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta. Tog dana, 1945. godine, jedinice Crvene armije oslobodile su najveći logor smrti u razdoblju Drugog svetskog rata, Aušvic – Birkenau u Poljskoj. Logor je posle rata pretvoren u muzej, a prošle godine posetilo ga je 1,72 miliona ljudi, među njima i 93.000 Nemaca.
Prevela: MJ
