Pročitajte odličan tekst Matije Stefanovića za portal Telegraf.rs o aspektima tranzicije kroz koju trans osobe prolaze i o različitim načinima prolaženja kroz istu. Tekst je napisan u sklopu kampanje “Da budemo svoji, da budemo slobodni” koju sprovodi Geten uz podršku organizacije ILGA-Europe.
Mogu li hormoni i operacije da nas „oslobode iz pogrešnog tela“?
Hormonska terapija i operacije prilagođavanja pola su sastavni deo tranzicije većine transrodnih osoba. One nam omogućavaju da svoj izgled uskladimo sa doživljajem sebe i da nam u svojim telima bude ugodnije. Veoma je važno naglasiti da, mada je većina transrodnih osoba na hormonskoj terapiji, ili je bila na istoj u nekom periodu života ili želi da je započne, to nipošto nije apsolutni slučaj i mnoge transrodne i rodno varijantne osobe ne žele hormonsku terapiju. Biti „na hormonima“ je samo jedan od aspekata tranzicije i samo jedan od načina na koje osoba može prolaziti kroz tranziciju. Ideja da je hormonska terapija nešto što želi i kroz šta prolazi svaka transrodna osoba verovatno dolazi iz shvatanja transrodnosti kao „zarobljenosti u pogrešnom telu”, kako se ona često opisuje. Sasvim isto važi i za operacije prilagođavanja pola i, mada svakako postoje transrodne osobe koje na ovaj način shvataju i opisuju svoje iskustvo, osećaj „zarobljenosti u pogrešnom telu“ je daleko od univerzalnog iskustva koje dele sve transrodne osobe. Zapravo, unutar trans* zajednice postoji toliko različitosti, da malo toga može biti univerzalno iskustvo transrodnosti. Jedino što je zajedničko svim transrodnim osobama je osećaj rodne inkongruentnosti, neke vrste nesklada između pola pripisanog po rođenju i rodnog identiteta te osobe. Rodna inkongruentnost se nekad naziva i rodnom disforijom, a pored rodne disforije, osećaj koji je poznat (verovatno) svim transrodnim osobama je osećaj rodne euforije, koji nastaje kada se eliminiše ili umanji rodna disforija. Na primer: osoba kojoj je po rođenju pripisan ženski pol, a sebe doživljava kao muškarca, započne hormonsku terapiju i dobije dublji glas, onakav kakav najčešće imaju muškarci. Dok je visina glasa pre hormonske terapija kod njega izazivala rodnu disforiju, hormonskom terapijom je dobio dublji glas, što je kod njega izazvalo rodnu euforiju.
Rodna disforija, međutim, nije uvek usmerena na telo transrodne osobe. Ona može biti telesna, ali može biti i društvena. Ukoliko govorimo o društvenoj disforiji, osoba će osećati nelagodu zbog načina na koji je društvo percipira. Uzmimo opet za primer našeg transrodnog muškarca: ukoliko se neko njemu obrati u ženskom rodu, to će značiti da ga ta osoba vidi kao ženu, što će izazvati osećaj disforije. Ovakva situacija nije direktno povezana sa njegovim odnosom prema sopstvenom telu, već sa odnosom društva prema njemu samom. Naravno, telesna i društvena rodna disforija su u doživljaju mnogih transrodnih osoba povezane, jer, ako naš transrodni muškarac ima dubok glas, veće su šanse da će u društvu biti percipiran kao muškarac.
Ipak, ovo nije uvek slučaj. Neke transrodne osobe razdvajaju odnos prema sopstvenom telu od odnosa društva prema njima i ne osećaju potrebu da svoje telo na bilo koji način menjaju. Njima može biti dovoljno da svojim izgledom (izborom odeće, frizure), ponašanjem i govorom preuzmu željenu rodnu ulogu u društvu i da se osete sasvim ugodno. Takva osoba verovatno neće svoje iskustvo sa rodnim identitetom opisati kao „zarobljenost u pogrešnom telu“. Međutim, za mnoge od nas je izgled našeg tela duboko povezan sa našom sposobnošću da u društvu preuzmemo željenu rodnu ulogu, kao i da se u svom telu osetimo prijatno, te su hormonska terapija i operacije prilagođavanja pola nešto što nam u tome može pomoći.
Da li se onda za transrodne osobe koje se odluče za hormonsku terapiju i/ili operacije prilagođavanja pola može reći da su „zarobljene u pogrešnom telu“, te da ih medicinska tranzicija iz tog „pogrešnog“ tela „oslobađa“?
Problematičnost ovog izraza najviše leži u njegovom uskom i banalnom shvatanju transrodnosti.
Ukoliko transrodnost nazovemo „zarobljenošću“, stavljamo transrodne osobe u poziciju nesrećnih zatočenika svoje tužne sudbine, koje treba žaliti. Ukoliko transrodno telo nazovemo „pogrešnim“, otvaramo vrata čitavom nizu problema. Najpre, ako je transrodno telo „pogrešno“, onda je cisrodno telo „ispravno“. Ako se cisrodnost uzima kao normativ, onda se stereotipi muževnosti i ženstvenosti takođe uzimaju kao normativ, i dobijamo svima dobro poznatu situaciju, u kojoj postoje dva modela „ispravnog“ tela - „idealno“ muško i „idealno“ žensko telo, kojima svako treba da teži, kako cis, tako i trans* osobe. Ma koliko ovi „ideali“ tela bili pogubni i nezdravi za cis osobe, oni mnogo više štete nanose trans* osobama. Trans* osoba koja je dovoljno približila svoj izgled cisnormativnim standardima da se u društvu percipira kao cisrodna osoba, viđena je kao primer „uspešne“ tranzicije, slavljena je i dobija daleko više podrške nego transrodna osoba koja ne može ili ne želi da imitira izgled cisrodne osobe, zbog čega veliki broj trans* osoba oseća pritisak da se upusti u medicinsku tranziciju (hormonsku terapiju i operacije), a ukoliko one ne pomognu da dostigne „idealno” telo, trans osobe bivaju nesrećne i nezadovoljne. Naravno, i cisrodni muškarac koji ne može da se reši masnih naslaga sa kukova može imati slična osećanja nesreće i nezadovoljstva, pritisnut „idealom“ muškog tela koji ne može da dostigne, ali za transrodne osobe se jurenje „idealnog“ tela pretvara u jurenje za potvrdom svog rodnog identiteta, koja se ne nalazi tu. „Zarobljenost u pogrešnom telu” svodi iskustvo transrodnosti na neku vrstu telesnog „nedostatka“ ili „mane”, potpuno zanemarujući činjenicu da je odnos društva prema transrodnoj osobi ono što je u stvari čini zarobljenom, te da ona nije zatočenik svog tela, nego cisnormativnog „ideala” tela i zatočenik društva u kojem je imitiranje cisrodnosti jedini način da dobije prihvatanje i podršku.
Suprotstavljanje ovakvom društvu je veoma teško, ali, koliko je teško, toliko je i neophodno kako bi svrgavanje „ideala” tela donelo slobodu i dobrobit svima.
Autor teksta: Matija Stefanović
Tekst je napisan u sklopu kampanje Zakon o rodnom identitetu: „Da budemo svoji, da budemo slobodni“ koju sprovodi Geten uz podršku organizacije ILGA-Europe.
