Za transserbia.org razgovarala sam s našom prijateljicom i umetnicom, Natašom Stanojević, o pitanjima roda, rodnog identiteta, problemima s kojim se kao mlada trans žena susreće i o tome kako izgleda biti trans u njenom slučaju.

Zdravo Nataša, pre svega bih da te pitam kako si danas?

Hvala na pitanju, super sam i veoma raspoložena za ovaj razgovor.

Za početak, kako gledaš na pitanja roda i kako se određuješ u pogledu roda i rodnog identiteta?

Moj rodni identitet je ženski. Ja sam žena. Trans žena samo po potrebi, u razgovorima koji se tiču teme transeksualnosti. U svakodnevnom životu, žena kao i sve ostale. Transeksualnost utiče na moj život na mnogo načina, ali me ne definiše kao osobu.

Kako je izgledalo oblikovanje tvog odnosa prema rodu? Kako si shvatila da si drugačija od ostale dece?

U najranijem detinjstvu nije mi uopšte išlo u glavu zašto uopšte postoji podela na dečake i devojčice. Jednostavno smo se svi igrali svim igračkama i niko to pitanje nije potezao. Problemi su počeli u osnovnoj školi kada sam se više identifikovala sa onim što je tipično za devojčice, garderoba, igre, teme za razgovor. S izuzetkom ljubavi prema starim automobilima, od tada sam počela da se uklapam u svaki rodni stereotip, unapred određenu sliku ženstvenosti. Znala sam da sam drugačija, ali nisam znala zašto i kako. A onda... Glas doktora Save Perovića sa starinskog radio aparata u babinom stanu, koji priča o promenama pola u emisiji o zdravlju, intervju od nekoliko minuta... I imala sam sve odgovore koji su mi bili potrebni.

Da li si s nekim mogla da razgovaraš o tome, da li si imala nekakvu podršku u nedposrednoj blizini, na primer porodica, prijatelji? Kako si se informisala o transrodnosti? Da li ti je pomogla trans grupa podrške?

U porodici, nažalost, nikada nisam dobila podršku. Otac je počeo da se navikava na to da se osećam kao žena tek od skoro, majka nikada. Sa 17 godina sam imala krizu i pokušala samoubistvo i tada sam postala svesna da ne mogu više sama da se nosim sa tim. Autovala sam se prvo u umetničkoj sekciji u svojoj gimnaziji – gde sam bila prihvaćena, a nešto kasnije, kao maturantkinja, obratila sam se Getenu. Tu sam saznala još više o svom stanju, upoznala prve osobe slične sebi, dolazila na sastanke Getenove trans grupe podrške i naučila da prihvatim sebe onakvu kakva jesam.

Kako je izgledalo tvoje autovanje i kome si se najpre autovala?

Prvo sam se autovala kao maturantkinja drugarici iz gimnazije, Andrijani, i obožavamo se i dan danas. Odmah je krenula da mi pomaže oko šminkanja i odeće. Posle sam se autovala jednoj po jednoj osobi, s različitim uspehom, a nedavno i na poslu i roditeljima. Pozitivno sam iznenađena prihvatanjem na poslu.

Kada si shvatila šta želiš da uradiš po pitanju svog rodnog identiteta, tipa da želiš ili ne želiš operaciju? Da li si znala kome da se obratiš za pomoć i podršku?

Operaciju ne samo da želim, već je jedva čekam. Nakon nje ću biti kompletna, prava ja. O tome gde i kako se ona izvodi i kome da se obratim, saznala sam od ljudi iz Getena.

U slobodno vreme baviš se crtanjem i slikanjem. Da li je možda umetnost imala važnu ulogu u tvom osnaživanju?

Apsolutno. Kao način da se izrazim, beg od često iscrpljujuće i depresivne stvarnosti, način da upoznam nove ljude, ali i da dodatno zaradim. Čak i u radu po narudžbini, i to za konzervativnije klijente, uvek sam nalazila način da svoju transeksualnost i ženstvenost ubacim u sliku, najčešće kroz skrivene hintove. Ponekad je upravo to mnogo zabavnije nego nacrtati sebe, ženu, preko celog papira i obojiti haljinu u boje trans zastave.

Reci nam nešto o svojoj umetnosti, o onome što je tvoj pravi poziv. Da li si imala neke izložbe? Na koji način te kolege na radnom mestu i sama kompanija u kojoj radiš podržavaju?

Umetnost je moj poziv, ljubav, strast i donekle profesija. Do sada sam imala tri autorske izložbe, izlagala crteže na sajmu automobila i objavljivala ih u nekoliko časopisa. Dve izložbe su bile u okviru Nedelje ponosa, a jednu je naručio beogradski Oldtajmer klub. Do sada sam prodala preko 100 slika koje se danas nalaze u 12 država. Poslednji veliki projekat bila je serija autorskih slika naručenih od strane firme u kojoj radim, s ciljem štampanja na maskama za mobilne telefone.

Kako izgleda biti autovana (trans) žena na na radnom mestu u tvom slučaju? Ima li podrške ili osuđivanja?

Autovala sam se relativno skoro i uglavnom sam zadovoljna načinom na koji sam prihvaćena, naročito činjenicom da me nadređeni u službenim konverzacijama oslovljavaju izabranim ženskim imenom, ali želim da naglasim da je moj slučaj izuzetak i da većina poslodavaca u Srbiji nisu na taj način senzibilisani, a da su problemi trans osoba s traženjem posla i zaposlenjem veliki. Nije sve cveće i leptirići ni kod mene, ali da citiram Štimca iz filma „Sjećaš li se, Dolly Bell?“, svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Takođe, prihvatili su me i ljudi iz manjih sredina, koje su tradiocionalno konzervativnije, zbog čega mi je posebno drago.

Kakvo je tvoje iskustvo sa prihvatanjem odnosno diskriminacijom generalno, kad izađeš iz poznatih krugova?

Raznovrsno. Neretko su me prihvatali i sa mnom zajednički jezik nalazili ljudi za koje bih očekivala da ne znaju dovoljno o transrodnosti i transeksualnosti, radnici/e i ljudi sa margine društva, a odbacivali oni od kojih to najmanje očekujem. Ipak, našla sam svoje mesto pod suncem.

Ne obraćam previše pažnje na to šta pričaju, misle i rade ljudi do kojih mi nije stalo, pa stoga nisam imala mnogo problema s konkretnom diskriminacijom. Ipak, i dalje sam oprezna kome se i koliko otvaram, svesna sam u kakvom društvu živimo.

Kako bi opisala svoje iskustvo sa zdravstenim ustanovama? Kako izgleda odlazak lekaru opšte prakse na primer – da li su senzibilisani i imaju li razumevanja?

Od kada sam kod lekarke u domu zdravlja izvan svoje opštine, sve ide glatko.

Šta misliš o inicijativama kao što je Getenov Zakon o rodnom identitetu, kojim se zahteva uklanjanje uslovljavanja trans osoba hormoskom terapijom i psihijatrijskim pregledima u procesu pravnog priznanja roda? Koje su problemi kada nemaš ispravna dokumenta, ona koja odgovaraju tvojoj rodnoj ekspresiji i kada na njih moraš da čekas godinu ili dve, zbog uslova kao što su gorepomenuti?

Svaki zakon koji olakšava život trans osobama je dobrodošao, i koliko sam proučila Getenov predlog, čini mi se da je prilično dobar i da bi rešio veliki deo pravnih problema izazvanih neslaganjem onog što piše u dokumentima i realnog stanja. Ipak, moje je mišljenje da u demedikalizaciji trans osoba treba biti obazriv, ili treba načiniti jasnu razliku u pravnom gledanju na trans ljude između transrodnosti i transeksualnosti, kako finansijska pomoć RFZO u pogledu operacija prilagođavanja tela rodnom identitetu ne bi izostala nakon što je napokon postala deo naše zdravstvene prakse.

Šta misliš, da li u LGB aktivizmu i ostalim borbama za ljudska prava postoji dovoljno znanja i razumevanja za probleme i egzistenciju trans osoba? Da li si i sama nekada imala lošeg iskustva s neprihvatanjem ili isključivanjem, netolerancijom od strane aktivista/kinja koje/i nisu trans?

Trans osobe se često nalaze na margini margine, a ima i gej aktivista koji misle da im trans osobe otimaju pažnju, ali i radikalnih feministkinja koje pokušavaju da nas isključe iz borbe za ženska prava. Objektivno bismo kao pokret mogli biti ujedinjeniji, solidarniji i međusobno tolerantniji. Da se tako izrazim, volela bih da unutar pokreta praktikujemo ono za šta se zalažemo, da se dakle držimo svojih deklarativnih vrednosti tolerancije i ravnopravnosti mnogo više nego što je to nažalost često slučaj.

Ima li nešto što bi želela da kažeš, a da te nisam pitala?

Hvala ti na pozivu da razgovaramo za transserbia.org, uživala sam.

Neki od Natašinih radova

 

* * *

Od početka 2019. godine, u Srbiji operacije prilagođavanja tela rodnom identitetu u procesu tranzicije više ne predstavljaju neophodan uslov za promenu ličnih dokumenata trans osoba, međutim, osoba i dalje mora imati medicinsku dokumentaciju koja podrazumeva nalaz psihijatra nakon praćenja od godinu dana, kao i nalaz endokrinologa nakon sprovedene hormonske terapije.

Ovakvim rešenjem se životi trans osoba koje pristaju na ova dva koraka i dalje stavljaju na čekanje dok ne završe procedure psihijatrijske procene i hormonskog tretmana, što znači da u tom periodu neće imati odgovarajuća lična dokumenta, odnosno ona koja odgovaraju njihovom rodnom identitetu i opisu, i ne mogu neometeno da se školuju, studiraju, traže posao, putuju van granica zemlje.

Model zakona o rodnom identitetu organizacije Geten omogućava priznanje samoodređenog rodnog identiteta svakoj osobi i brzu i jednostavnu proceduru promene ličnih dokumenata bez medicinskog uslovljavanja. Glavni principi Modela zakona o rodnom identitetu su pravo na samoodređenje i princip depsihopatologizacije - ukidanje uslovljavanja trans osoba medicinskim tj. psihijatrijskim pregledima i hormonskom terapijom.

Priredila: M. Jeremić

Fotografije: Privatna arhiva