TransgenderTrans feminizam—to jest, transrodna perspektiva feminizma, ili feminističke perspektive transrodnih pitanja  - jedan je od mnogih takozvanih ’trećetalasnih’ feminizama. Njegov nastanak je usko povezan sa drugim feminističkim subpokretima – posebno sa sekspozitivnim feminizmom, postmodernim/poststrukturalističkim feminizmom, queer teorijom i intersekscionalnošću. Ove vrste feminizama predstavljaju otklon od ideje koja na seksizam gleda kao na jedan vrlo prost, jednostran oblik opresije, po kom su muškarci opresori, a žene one nad kojima se opresija vrši, i tu je kraj priče.

Umesto toga, ovi feminizmi prepoznaju da postoje različiti oblici seksizma, dakle različiti seksizmi – to jest brojni dupli standardi formirani na osnovu nečijeg pola, roda ili seksualnosti. Pored tradicionalnog seksizma (gde se na muškarce gleda kao na vrednije i one kojima pripada više prava od žena), postoji i heteroseksizam (heteroseksualcima pripada više prava od gej osoba i lezbejki), monoseksizam (ljudi koje privlače samo osobe jednog pola, vredniji su od biseksualaca i panseksualaca), maskulini centrizam (po kom se muška rodna ekspresija smatra vrednijom i legitimnijom od ženske rodne ekspresije) i tako dalje.

Tu su takođe i drugi oblici marginalizacije u našem društvu, kao što su rasizam, klasizam i ejblizam (diskriminatorno odnošenje društva prema osobama s posebnim potrebama, prim.prev). Kao što su predstavnice feminizma obojenih žena govorile, ove pojave ne deluju nezavisno jedna od druge, već se prepliću i pogoršavaju jedna drugu. Obojena žena ne nosi se sa rasizmom i seksizmom odvojeno – seksizam s kojim se sreće često je određen i njenom rasom, a rasizam s kojim se sreće je često seksualizovan. Ovaj koncept intersekcionalnosti je sada vrlo dobro prihvaćen međ mnogim savremenim feministkinjama (svakako ne i od strane onih koje nastavljaju da se drže jednostranog ’muškarci-vrše-opresiju-nad –ženama-kraj-priče’ pristupa feminizmu).

Trans feminizam svoje korene ima u ideji da postoje brojni oblici seksizma koji se često prepliću jedni sa drugima i sa ostalim oblicima opresije.

Iako su neke feministkinje istorijski sagledavale seksizam u smislu patrijarhata, rane trans feministkinje ističu rodnu binarnost  -  kada nam po rođenju bez našeg pristanka pripišu ženski ili muški rod – kao pojam kroz koji objašnjavaju mnoštvo oblika seksizma u našem društvu. Od onih kojima se pripiše muški rod, očekuje se da se kada porastu identifikuju kao muškarci, da budu muževni u svom rodnom izražavanju i da ih isključivo privlače žene; od onih kojima se pripiše ženski rod, očekuje se da izrastu u žene, identifikuju se kao žene, budu ženstvene i da ih isključivo privlače muškarci.

Ako se neko/a usudi da odstupi od ove ideje rodne binarnosti – bilo da je u pitanju interseks dete, devojčica koja se oblači/izgleda kao dečak, gej, transrodna osoba, itd – biva marginalizovan/a od strane društva, i to na različite načine. Priča o konceptu rodne binarnosti predstavlja pokušaj da se stvori sinteza između feminizma, queer teorije i transrodnog aktivizma, i postala je jako popularna među mnogim feministkinjama i LGBTQ aktivistima/kinjama.

Trans feministkinje su se takođe fokusirale na to kako na trans osobe utiče institucionalizovani cisseksizam – forma seksizma koja na rodne identitete i ekspresije trans osoba gleda kao na manje legitimne od onih cis osoba (osoba koje nisu trans, tj. osoba kojima se pripisan rod po rođenju poklapa sa njihovim ličnim doživljajem roda, prim prev). Cisseksizam, odnosno transfobija, može se videti u načinu na koji pojednici/ke, organizacije ili vlade često odbijaju da poštuju proživljena iskustva trans osoba u rodu/polu koji odabiramo; u diskriminaciji koju možemo da doživimo na poslu ili kod lekara; i u tome kako su trans osobe često mete i žrtve maltretiranja i nasilja.

Dok su neki primeri cisseksizma poprilično tipični za trans kontekst, drugi imaju jake sličnosti sa onim kroz šta žene prolaze i sa čime se suočavaju u muškocentričnom društvu. Na primer, trans osobe i žene se rutinski objektifikuju i smatraju nesposobnim ili nekompetenim da donose svesne odluke o svojim telima, i naše perspektive i proživljena iskustva često se ne uzimaju ozbiljno od strane cis osoba i muškaraca.

Naravno, cisseksizam se ne javlja zasebno i kao izolovan fenomen. Javlja se u svetu u kom postoje i druge vrste seksizama i opresije. Na primer, trans feministkinje, kao ja, govorimo o pojavi koju smo nazvale trans-mizoginija – a to je način na koji se cisseksizam i mizoginija prepliću u životima trans  žena i životima drugih na trans ženskom/ženstvenom spektru. Trans-mizoginija objašnjava zašto je veliki deo društvene demonizacije, seksualizacije i straha od transrodnih osoba usmeren ka trans ženama. Cisseksizam se takođe prepliće sa drugim oblicima marginalizacije – na primer, žrtve transfobičnog nasilja najčešće su trans osobe koje su siromašne, obojene i/ili na trans ženskom spektru.

I to bi bilo zapravo to: trans feminizam nije nikakva zbrka. To je pre prosto jedan od brojnih trećetalasnih feminizama koji imaju intersekcionalni pristup u borbi protiv seksizma i opresije. Jedina stvar koja je drugačija kod transfeminizma je to da on proširuje ovu feminističku analizu na transrodna pitanja, koja su u mnogome bila zanemarena ili pogrešno protumačena od strane feministkinja u prošlosti.

Tekst Dav-Vajban je na liniji sa onim feministkinjama koje odbijaju sa priznaju postojanje cisseksizama i odbacuju intersekcionalnost, te umesto toga gledaju na trans pitanja jedino kroz prizmu muške privilegije. U prošlosti su takve feministkinje odbacivale trans feminizam i obeležavale trans muškarce kao ’izdajnice ženskog roda’, koje prolaze kroz tranziciju  da bi dobile muške privilegije, a trans žene kao privilegivane muškarce koji prolaze kroz tranziciju da bi se infiltrirali u ženske prostore. I dok se ovakva retorika na neki način umekšala tokom godina, neke feministkinje  i dalje tvrde da trans žene nemaju prava da budu deo feminizma, jer nismo socijalizovane kao žene, ili smo ranije imale koristi od muških privilegija.

Naravno, muške privilegije su pravi fenomen. U knjizi Whipping Girl, naširoko opisujem svoje iskustvo sa muškim privilegijama, i kako sam ih izgubila nakon tranzicije. Kako bilo, iskustva trans osoba kada su muške privilegije u pitanju značajno se razlikuju u zavisnosti od pravca nečije rodne transgresije ili tranzicije, dobu u kome se neko/a odluči za tranziciju (rano detinjstvo, kao tinejdžer/ka ili kao odrasla osoba), njihove seksualne orijentacije, od toga da li neko/a ’prolazi’ kao cisrodna osoba, njihove rase i tako dalje. Nemoguće je sa preciznošću govoriti o muškim privilegijama – ili bilo kom aspektu seksizma – bez primene intersekcionalnog pristupa.

Mit o tome da postoji neka vrsta univerzalnog ženskog iskustva raskrinkan je od strane obojenih žena, između ostalih, pre mnogo godina. Sve/i mi imamo različite lične priče, seksizam utiče na naše živote na različite načine, i svako/a od nas je privilegovana u nekom smislu, a u nekom drugom ne. Neke feministkinje mogu da tvrdoglavo insistiraju na tome da je cis ženama mnogo gore nego trans ženama, ili da je tradicionalni seksizam mnogo gori od transfobije, ili heteroseksizma, ali poenta feminizma nije da se upušta u ovu vrstu takmičenja kome je zapravo gore. Umesto toga, poenta je stalno propitivati seksizam u društvu, kao i ostale forme marginalizacije. Ovo je nešto za šta se trans feministkinje zalažu.

Kada trans feminizam svedete na puku debatu o tome da li se trans žene ’računaju’ kao žene ili feministkinje, nanosite štetu ne samo nama, već i feminizmu u celini.

*Mnoge trans feministkinje preferiraju odvojeno pisanje termina ’trans feminizam’, dakle kao dve zasebne reči, gde je trans pridev koji određuje imenicu feminizam. Verzija po kojoj se trans feminizam piše kao jedna reč, dakle transfeminizam, izgleda nam strano, i čini se kao da sugeriše da to zapravo i nije vrsta feminizma, već nešto sasvim drugo (kao što transžena kao jedna reč, sugeriše da su trans žene nešto drugo, a ne (prave) žene.

 

Prevod: MJ

Izvor: msmagazine.com