Odlomak iz knjige Džulije Serano, Whipping girl, A Transsexual Woman on Sexism and the Scapegoating of Femininity, koja predstavlja transfeministički manifest, s glavnom premisom da su koreni transfobije u seksizmu i da je trans aktivizam deo feminističkog pokreta.

Brojne su paralele između načina na koji su trans žene prikazane u medijima i načina na koje su ih prikazivale neke feminističke teoretičarke. Iako mnoge feministkinje – posebno one mlađe koje su stasavale 1980-ih i 1990-ih – shvataju da trans žene mogu biti saveznice u borbi za eliminaciju rodnih stereotipa, ostale feministkinje – posebno one koje prihvataju rodni esencijalizam – veruju da trans žene osnažuju seksizam podržavajući patrijarhalne stavove prema feminitetu, ili da objektivizujemo žene pokušavajući da i same posedujemo ženska tela. Mnoge od ovih ideja proizlaze iz knjige Dženis G. Rejmond (Janice G. Raymond) iz 1979. godine, Transsexual Empire: The Making of the She-Male, koja je možda najuticajniji feministički tekst o transeksualkama. Kao i mediji, Rejmond doslovno ignoriše trans muškarce, odbacujući ih kao simboličnu predstavu i primer tokenizma, i gotovo isključivo se fokusira na trans žene, insistirajući da prolaze kroz tranziciju kako bi postigle stereotipni feminitet. Čak tvrdi da se „većina transeksualaca više konformira ženskoj rodnoj ulozi od najženstvenijih prirodno-rođenih žena.“. Ova činjenica ne iznenađuje Rejmond, s obzirom na to da smatra da je sam feminitet veštački nusproizvod patrijarhalnog društva. Tako da, bez obzira na to što trans žene mogu da postignu feminitet, Dženis Rejmond ne veruje da mogu da postanu „prave“ žene. (Kako bi ovo istakla, trans žene naziva „muškarac-ka-kostruisanim-ženama“ i za njih u knjizi koristi zamenice u muškom rodu). Na taj način Rejmond gradi svoj argument koristeći se istim sredstvima kao i mediji: predstavlja trans žene kao hiperfeminine (s ciljem da njihove ženske identitete predstavi kao veoma veštačke) i hiperseksualizuje ih (umanjujući postojanje osoba koje prolaze tranziciju od ženskog ka muškom).

Za razliku od medija, Rejmond prepoznaje, mada nevoljno, postojanje trans žena koje nisu stereotipno feminine. Piše, „Bila sam vrlo neodlučna da li da posvetim poglavlje ove knjige onome što nazivam „transeksulano konstruisana lezbejska feministkinja“. Zato što Rejmond misli da lezbejske-feministkinje predstavljaju „mali procenat transeksualaca“ (tvrdnju koju nikada ne verifikuje), izgleda da nema želju da uopšte raspravlja o njihovom postojanju osim zbog „skorašnje debate i podeljenosti koju je [tema] proizvela u feminističkim krugovima“. S obzirom na to da Rejmond veruje da feminitet podriva istinsku vrednost žena, mogli biste da pomislite da će biti otvorena za trans žene koje odbacuju feminitet i patrijarhalne rodne stereotipe. Ipak, to nije slučaj. Umesto toga, tvrdi „kako muškarac-ka-konstruisanoj-ženi transeksualac predstavlja pokušaj posedovanja žene u telesnom smislu, dok oponaša predstave prema kojima su muškarci oblikovali žene, muškarac-ka-konstruisanoj-ženi koji tvrdi da je lezbejski feminista pokušava da poseduje ženu na jednom dubljem nivou.“ U ostatku poglavlja raspravlja o tome kako trans žene koje su lezbejske feministkinje koriste „obmanu“ kako bi „penetrirale“ ženske prostore i umove. Kaže, „iako transeksualno konstruisana lezbejska feministkinja ne iskazuje feminini identitet i ulogu, on pokazuje stereotipno maskulino ponašanje“. Ovim se trans žene u suštini stavljaju u bezizlaznu situaciju: ako se ponašaju feminino, percipirane su kao da su parodija, ali ako se ponašaju maskulino, to se prepoznaje kao znak njihovog istinskog muškog identiteta. Ova „šta god uradio/la ne valja“ taktika podseća na „obmanjujuće“/“patetične“ pop kulturne transseksualne arhetipove. I Rejmond i mediji nastoje da pokažu da će trans žene – bilo da su feminine ili maskuline, bilo da „prolaze“ ili ne – u svakom slučaju ostaviti utisak „lažnih“ žena, bez obzira kako izgledale ili se ponašale.

Dok je jasno da je veći deo Transeksualne imperije nedvosmisleno preteran (glavna pretpostavka knjige je da je biološka žena u procesu da postane zastarela i nepotrebna s aspekta biomedicine) mnogi argumenti Dženis Rejmond koriste se u savremenim pokušajima da se opravda isključivanje trans žena iz ženskih kolektiva i prostora. Tako najveći godišnji ženski skup na svetu, Ženski muzički festival u Mičigenu (često se naziva samo Mičigen), još uvek primenjuje politiku „womyn-born-womyn“[1], s ciljem da onemogući trans ženama da u njemu učestvuju. Mnogi od izgovora koji se koriste da bi se opravdalo isključivanje trans žena, nastali su ne iz potrebe da se zaštiti samo ženski prostor, već da ojačaju ideju da su trans žene „pravi“ muškarci i „lažne“ žene. Na primer, jedan od najnavođenijih razloga zbog kojeg trans ženama nije dozvoljeno da učestvuju ili prisustvuju festivalu je taj da smo rođene s penisom, a da mnoge od nas još uvek imaju penise (mnoge trans žene ili ne mogu sebi da priušte ili se ne odlučuju na operaciju prilagođavanja tela rodnom identitetu). Tvrdi se da su naši penisi opasni jer su simbol muškog ugnjetavanja i imaju potencijal da uznemire žene koje su doživele seksualno nasilje ili su zlostavljanje od strane muškaraca. To znači da su penisi zabranjeni na festivalu, je l‘ tako? Pa ne sasvim: festival dopušta ženama da kupuju i koriste dildo, strep-on i pakovanje[2], koji očito podsećaju na penise. Tako da falusi sami po sebi nisu toliko loši, sve dok nisu deo trans žene.

Još jedan od razloga koji se često navodi da opravda isključivanje trans žena iz Mičigena je to što navodno donosimo „mušku energiju“ na festival. Iako ovo može da izgleda kao impliciranje da maskulina ekspresija nije dozvoljena, to je veoma daleko od istine. Mičigen dopušta performanse drag kraljeva koji se oblače i ponašaju kao muškarci, a na pozornici festivala je prisutno nekoliko izvođača ženskog pola koji se identifikuju kao transrodni i ponekad o sebi govore u muškom rodu. Po svoj prilici, to dolazi od Lise Vogel (jedine vlasnice festivala) i njenog uverenja da nijedna osoba koja je rođena kao žena nije sposobna da izrazi autentični maskulinitet ili „mušku energiju“. Ne samo da je ovo uvreda za trans muškarce (jer sugeriše da oni nikada ne mogu biti u potpunosti maskulini ili muškarci), već podrazumeva da se „muška energija“ može meriti na način nezavisano od toga da li je izražava osoba koja izgleda kao muškarac ili žena. Ovo očigledno nije tačno. Iako sam trans žena, nikada nisam bila optužena za to da emitujem „mušku energiju“, jer me ljudi doživljavaju kao ženu. Kad se ponašam na „maskulin“ način, ljudi me nazivaju „muškaračom“ ili "bučicom", a ako postanem agresivna ili svadljiva, kažu da sam „kučka“. Moje ponašanje je i dalje isto; samo se kontekst mog tela promenio (bilo da me ljudi vide kao ženu ili muškarca).

Ovo je neizbežan problem kod svih pokušaja da se trans žene prikažu kao „lažne“ žene (bilo da dolaze iz medija ili od feministkinja): one zahtevaju različito imenovanje, značenja i vrednosti za isto ponašanje u zavisnosti od toga da li je osoba rođena u muškom ili ženskom telu (ili ih doživljavaju kao ženu ili muškarca). Drugim rečima, one zahtevaju da budemo seksisti. Kada ljudi insistiraju na tome da postoje suštinske razlike između žena i muškaraca, oni održavaju način rezonovanja koji na kraju odbacuje i pobija feminističke ideje, umesto da ih podržava.

Iz mog vlastitog iskustva tranzicije iz jednog u drugi pol, nalazim da žene i muškarci nisu razdvojeni nepremostivom provalijom, kao što mnogi izgleda veruju. Zapravo, većina nas je samo jedan prepisani hormon daleko od toga da budemo percipirani kao „suprotan“ pol. Lično, pozdravljam ovu ideju kao dokaz da postoji zaista mala razlika između žena i muškaraca. Verovati da je žena žena zbog njenih polnih hromozoma, reproduktivih organa ili socijalizacije negira stvarnost da svakog dana svaku osobu koju vidimo određujemo kao žensku ili mušku na osnovu malog broja vizuelnih signala i tone pretpostavki. Jedina stvar koju žene dele jeste da nas sve doživljavaju kao žene i tretiraju u skladu sa tim. Kao feministkinja, radujem se vremenu kada ćemo konačno prevazići ideju da je biologija sudbina, i shvatiti da su najvažnije razlike koje postoje između muškaraca i žena u našem društvu različita značenja koja pripisujemo telima jedni drugih.

Džulija Serano je teoretičarka roda, biološkinja i autorka nekoliko izdanja. O pravima trans osoba i problemima s kojima se trans osobe suočavaju često govori na fakultetima, kao i queer, feminističkim i konferencijama koje se bave psihologijom i filozofijom. Njeni radovi se koriste kao nastavni materijal na studijama roda širom SAD.

Prevod teksta: Dragoslava Barzut i Miloš Kovačević
Redaktura teksta: Milica Jeremić

Uredila za transserbia.org M. Jeremić

 

[1] U engleskom jeziku jedan od alternativnih načina pisanja reči woman, koji koriste feministkinje, umesto konvencionalnog oblika, a koji se pojavio 1976. na Ženskom muzičkom festvalu u Mičigenu. Termin predstavlja kritiku istorijske i društvene potlačenosti žena u patrijarhalnom društvu. Uzimajući jezik kao moćno sredstvo u oblikovanju načina na koje ljudi gledaju na svoje okruženje, rod i rodne uloge, neke feministkinje smatraju da je ovaj termin pravedniji. Druge ga kritikuju kao primer preterane političke korektnosti, isključivanje trans osoba iz feminističkog pokreta i svojevrsno ometanje onoga što smatraju važnijim feminističkim ciljevima. (M. Jeremić, Kontrapunkt Reloaded, 2008).

[2]Pakovanje  predstavlja praksu nošenja uloška ili falusnog predmeta u donjem vešu ili pantalonama kako bi se ostavio utisak da osoba ima penis. Pakovanje obično praktikuju trans muškarci, osobe u tranziciji od ženskog ka muškom identitetu, i osobe koje praktikuju cross-dressing, dakle u ovom slučaju drag kraljevi.

Transrodnost

  • Feministički prikazi trans žena: Odlomak iz knjige Whipping girl Džulije Serano +

    Feministički prikazi trans žena: Odlomak iz knjige Whipping girl Džulije Serano Odlomak iz knjige Džulije Serano, Whipping girl, A Transsexual Woman on Sexism and the Scapegoating of Femininity, koja predstavlja transfeministički manifest, s glavnom premisom da su koreni transfobije u seksizmu i da Opširnije...
  • Jedanaesta verzija Međunarodne klasifikacije bolesti i trans i rodno različite osobe: zajednička izjava +

    Jedanaesta verzija Međunarodne klasifikacije bolesti i trans i rodno različite osobe: zajednička izjava Ovo je zajednička izjava za javnost mreža, organizacija i programa koje su bile uključene u proces izrade ICD-11 kada su u pitanju trans i rodno različite osobe, a koja sadrži Opširnije...
  • Vlasti koriste mehanizme iscrpljivanja da bi osobe sa trans identitetom odustale od svojih prava +

    Vlasti koriste mehanizme iscrpljivanja da bi osobe sa trans identitetom odustale od svojih prava Tekst napisan povodom tribine u organizaciji Centra za unapređivanje pravnih studija u Medija centru 20. 2. 2019. O pravnom položaju trans osoba kod nas govore Milan Agata Đurić, Jelena Simić Opširnije...
  • Balkanski Trans Inter Marš: Moje tijelo - moj hram! Moj identitet - moja stvar! +

    Balkanski Trans Inter Marš: Moje tijelo - moj hram! Moj identitet - moja stvar! U subotu 30. 3. u Zagrebu biće održan prvi Balkanski trans inter marš. Gayten-LGBT podržava pravo trans i interseks osoba na protest i prenosimo manifest Balkanskog trans i inter marša. Opširnije...
  • SAD: Trećina trans srednjoškolaca/ki pokušala samoubistvo +

    SAD: Trećina trans srednjoškolaca/ki pokušala samoubistvo Trećina transrodnih učenika/ca srednjih škola širom 10 saveznih američkih država pokušala je da izvrši samoubistvo u proteklih godinu dana. Opširnije...
  • 1