Tekst se bavi pitanjem pristupačnosti zdravstvene nege za trans osobe u SAD i istraživanjima koja pokazuju da mladi lekari/ke žele da se obrazuju u ovoj oblasti medicine.

Ana je pomislila kako je najzad pronašla endokrinologa koji će joj odgovarati.

„Isprva je bilo sjajno,“ kaže ova dvadesetsedmogodišnja trans žena. „Ušla sam, dobila recept tog dana jer sam imala uput psihologa, i sve je išlo kao po loju.“

Ana je mislila kako ima sreće. Endokrinolozi/škinje uglavnom tretiraju probleme s hormonima kao dijabetes ili bolesti štitne žlezde – nisu svi radi da prepišu polne hormone poput estrogena ili testosterona kako bi pomogli/e transrodnim osobama prilikom tranzicije ili razvoja sekundarnih polnih karakteristika koje odgovaraju njihovom rodnom identitetu.

Međutim, Anina situacija se ubrzo promenila. Njen lekar prepisao joj je neuobičajeno nisku dozu estrogena i s vremenom, kako kaže, postalo joj je jasno da on nikada nije radio sa trans osobama i da nema iskustva, pa je stvari prezuela u svoje ruke.

„Na kraju sam morala da sama istražujem i saznam koji mi nivoi hormona zapravo trebaju, odštampam to, odnesem mu i u osnovi obrazujem ga o toj temi,“ kaže Ana.

Endokrinolog je na kraju prilagodio Aninu dozu, ali se ona kasnije preselila iz Kalifornije u Portland, Oregon, gde je imala sreće da pronađe lekara koji je odlično bio upoznat sa hormonskom terapijom za trans osobe. „Kada treba da zakažete pregled kod novog endokrinologa, to je uvek neizvesno, nikad ne znate šta možete da očekujete,“ kaže Ana.

Ona je u pravu. Nedavna studija nam pokazuje da trans osoba koja odlazi kod endokrinologa kako bi počela sa medicinskom tranzicijom ima manje od 2/3 šanse da će i dobiti pravi tretman. Na osnovu te studije, samo 63% endokrinologa/škinja na konferenciji 2015. godine bili su radi da pruže hormonsku terapiju trans osobama. Polovina njih nije ni pročitala smernice za tu vrstu tretmana koju izdaje Endokrinološko društvo.

Međutim, ima jedna dobra stvar u svemu tome: 70% zdravstvenih radnika/ca mlađih od 40 godina pročitalo je ove smernice. Ukoliko to može biti indikativno za neki širi trend, sledeća generacija endokrinologa/škinja mogla bi da utiče na promenu u zdravstvenoj zaštiti trans osoba. Jednog dana u ne tako dalekoj budućnosti dok mladi lekari/ke preoblikuju svet medicine, trans osobe će moći da imaju pristup hormonskoj terapiji jednako lako kao i dijabetičari receptima za insulin.

? ? ?

Moje iskustvo sa endokrinologom se potpuno razlikuje od Aninog. Kada sam krenula sa hormonima dok sam završavala doktorat, upućena sam na Vin Tangpriču, direktora odeljenja za endokrinologiju na fakultetu i predsednika Svetskog udruženja stručnjaka za zdravlje transrodnih osoba (WPATH).

Kao jedan od modernih stručnjaka u oblasti zdravlja trans osoba, Tangpriču raduje promena koju primećuje među studentima/kinjama u proteklih nekoliko godina.

„Sjajno je što ima mnogo mladih lekara koji žele da se obrazuju,“ kaže on. Vrlo su otvoreni i spremni da nauče nešto novo. To je dosta drugačije od vremena kada sam ja studirao.“

Kada je Tangpriča bio mlad – počeo je studira 1992. -  njegovi profesori/ke su bili/e zabrinuti/e zbog njegovog interesovanja za hormonsku terapiju kod trans osoba. Međutim on je smatrao da „niko ništa ne radi u toj oblasti“ pa je bio uporan. Nakon što je objavio članak na tu temu 2003, pozvan je da pomogne u razvitku smernica za hormonsku terapiju trans osoba pri Endokrinološkom društvu – smernice koje mnogi od njegovih kolega/inica i dalje nisu pročitali. Čak iako ove smernice postoje, napor da ih endokrinolozi/škinje usvoje predstavlja izazov. Svetsko udruženje stručnjaka za zdravlje trans osoba (WPATH) sprovodi treninge širom zemlje i uspevo je da dođe do oko 1000 lekara do sada prema proceni Tangpriče, ali to nije dovoljno.

„Pomislili biste da lekari/ke žele da se obrazuju, međutim dok ih na to ne naterate, vidite da zapravo ne žele,“ kaže on.

Međutim, čak iako bi svi endokrinolozi/škinje postali upoznati sa smernicama, većina fakulteta medicine i dalje ne podučava svoje studente/kinje koji će postati lekari o hormonskoj terapiji za trans osobe.

Džošua Sejfer, direktor odeljenja za endokrinologiju bostonskog univerziteta i glasnogovornik Endokrinološkog društva pokušava to da promeni. „Medicinska nega trans osoba nije deo konvencionalnog medicinskog obrazovanja i nikada nije bila deo ni konvencionalne medicine.“

Nije stvar u tome da je prepisivanje hormona trans osobama izazov – sam proces nije komplikovan – kaže Sejfer – stvar je u tome što su medicinski fakulteti vrlo konzervativni. Na osnovu istraživanja sprovedenog na Stenfordu, samo 30% od 176 američkih i kanadskih fakulteta medicine pokriva temu tranzicije u svojim obrazovnim programima, čak iako Američko medicinsko udruženje podržava zdravstvenu zaštitu tokom procesa tranzicije od 2008. godine.

Sejfer primećuje pomake kod studenata medicine koje podučavaju kako da budu kompetentni u interakcijama sa trans osobama – kako da koriste ispravne zamenice, rod, jezik, itd. – ali on takođe želi da više njih bude obrazovano i stručno po pitanju samog medicinskog tretmana.

„Trans osobe koje žele medicinske intervencije – a to je veliki broj trans osoba koje dolaze kod lekara – ne žele da im lekari ukazuju samo poštovanje, oni žele lekare koji će znati šta treba da rade, a to još uvek nemamo.“

Učenje o horomonskoj terapiji za trans osobe nije čak ni obavezno za studente/kinje koji odluče da se usavršavaju u polju endokrinologije, iako takvi programi treba da im ponude ekstenzivno i detaljno usavršavanje u domenu endokrinologije. Ali kao ono što je Ana uradila sa svojim tretmanom, neki mladi/e endokrinolozi/škinje odlučuju da se pozabave ovim pitanjem sami.

? ? ?

Fara Naz Kan je prvi put čula za hormonsku terapiju tokom diskusije u srednjoj školi kada je trebalo da se zalaže za zdravstvenu zaštitu za trans osobe u zatvoru. O tome nije ništa učila u medicinskoj školi, niti je imala prilike da sretne trans osobe tokom prakse. Međutim sada, zahvaljujući programu Vina Tangpriče na fakultetu Emori, najzad će imati prilike da se ovom temom ozbiljnije pozabavi.

„Činjenica da sam se sa ovim prvim put srela u srednjoj školi i da se time nisam bavila godinama sve do usavršavanja na endokrinologiji je strašno po mom mišljenju, i to ne bi trebalo da je tako“, kaže ona.

Fara trenutno ima prilike da radi sa trans pacijentima na nedeljnom nivou na klinici u Atlanti, i želi da se uključi više.

Postoje podaci koji ukazuju na to da studenti/kinje danas kao i Fara žele da znaju više o tome kako da pruže zdravstvenu zaštitu trans osobama. U istraživanju iz 2016, na hiljade studenata/kinja medicine u Kanadi, odgovorilo je na pitanja u vezi sa trans temama u njihovim obrazovnim programima. Skoro svi – 95% - smatraju da trans temama „treba da se bave lekari“, ali manje od 10% njih izjavili su da „imaju dovoljno znanja da se time bave“.

To je povezano sa iskustvom Fare Kan u radu sa lekarima koji se ne osećaju najprijatnije u radu sa transrodnim osobama, „ne zbog bilo koje vrste stigme“, već zato sto nikada za to nisu dobili odgovarajuće obrazovanje.

„Ukoliko imate interesovanje za takve stvari ili ste ih svesni, morate da tražite rešenja za to“ objasnila je.

U međuvremenu, Sonja Ho, koja se odseku za endokrinologiju fakulteta Emori pridružila 2014. godine, ne želi da velika trans populacija Atlante čeka da se još lekara osposobi za rad sa trans osobama. Zajedno sa radnom grupom lekara, od kojih je većina u dvadesetim godinama, Ho je aplicirala za grant kako bi mogla da osnuje multidisciplinarni odsek za zdravlje trans osoba.

Transrodne osobe bi mogle da posete kliniku zbog hormonske terapije, ali bi takođe mogle da zakažu pregled kod psihijatra ili ginekologa. Ho zamišlja to kao „ulaznicu u sistem zdravstvene zaštite“, koji bi mogao odmah da pruži neophodnu pomoć, bez čekanja. Trenutno postoji potreba i za formalnim i neformalnim medicinskim obrazovanjem ne samo za lekare, već i za studente/kinje, ali i strarije lekare.

Kao i mnogi mlađi lekari/ke, Ho ne zanimaju kulturne kontroverze u vezi sa trans temama. Za nju je to medicinsko pitanje – i vrlo prosto. „Nega transrodnih pacijenata sa sobom nosi mnogo društvenog i političkog tereta“, kaže ona. „Ali ukoliko bismo o trans nezi razmišljali kao o bilo kojoj drugoj nezi, tj. o nezi bilo kog pacijenta, baveći se njihovim medicinskim i fizičkim potrebama, ne izgleda tako teško niti komplikovano.“

? ? ?

Sve osobe koje sam intervjuisala su bile optimistične glede budućnosti zdravstvene nege trans osoba.

Tangpriča i Sejfer veruju da će im posao u školama medicine biti lakši ukoliko budu imali precizniju sliku veličine trans populacije. Institut Vilijams koji sprovodi nezavisna istraživanja o rodnom i seksualnom identitu pri UCLA, procenjuje da postoji 1,4 miliona transrodnih odraslih osoba u SAD – mnogo više od nekih endokrinih stanja o kojima studenti/kinje medicine ekstenzivno uče tokom studiranja.

Oboje ukazuju na to da kako neke prestižne bolnice i klinike u SAD već otvaraju zdravstvene centre za transrodne osobe i druge će se utrkivati da taj trend isprate.

Međutim, promena će morati da se desi odozdo na gore, a to podrazumeva obuku novih studenata/kinja. Istraživanja koja sa drugima potpisuje Sejfer pokazuju da čak i jednostavne promene u uputima mogu značajno da poboljšaju volju studenata medicine i lekara da rade sa trans osobama. I ukoliko bi nastavni program bio inkluzivniji, Ho predviđa da je samo pitanje vremena kada ćemo imati veliku promenu u pristupačnosti zdravstvene zaštite za trans osobe.

Današnji lekari mogu da označe propuste u pristupačnosti zdravstvene zaštite trans osobama, ali lekari sutrašnjice imaju moć da urade nešto da tih propusta više nema.

Prevod: MJ
Izvor: How the next generation of doctors is learning to treat transgender people

Posetite forum našeg vebsajta, mesto za TIQ razgovore

Hormonska terapija

  • Kako će sledeća generacija lekara tretirati trans osobe +

    Kako će sledeća generacija lekara tretirati trans osobe Tekst se bavi pitanjem pristupačnosti zdravstvene nege za trans osobe u SAD i istraživanjima koja pokazuju da mladi lekari/ke žele da se obrazuju u ovoj oblasti medicine. Opširnije...
  • Transgenetičke biljke duvana: novi način za uzgajanje polnih hormona kod kuće +

    Transrodne osobe bi uskoro mogle imati DIY suplemente uz pomoć genetski modifikovanih biljaka duvana, koje će moći da uzgajaju kod kuće i tako proizvode polne hormone poput estrogena i testosterona. Opširnije...
  • Hormonska terapija za trans muškarce (FTM) +

    Testosteron (ponekad se naziva „T“) je glavni hormon odgovoran za stvaranje „muških“ fizičkih karakteristika, i obično se koristi za hormonsku „maskulinizaciju“ kod FTM. Testosteron direktno utiče na tkiva u telu Opširnije...
  • Šta su hormoni? +

    Hormoni su prirodni neurotransmiteri, koji prenose informacije putem nervnih završetaka od jedne do druge ćelije. Na taj način svaka ćelija u organizmu, tačno zna kad i šta treba da radi. Opširnije...
  • Hormonska terapija za trans žene (MTF) - saveti +

    1. Hormoni nisu magične pilule. Nećeš „postati žena“ samo njihovim uzimanjem.2. Promene izazvane uzimanjem hormona su prilično suptilne i dešavaju se tokom nekoliko godina.3. Ukoliko želiš da te sredina prihvati Opširnije...
  • 1