fem protestFeministkinje svih boja imaju jednu želju, a to je da živote žena učine boljim. Međutim, da bismo to mogle i da uradimo, moramo da saslušamo sve žene i ono šta one imaju da nam kažu.

Alison Fips, 24.11.

Nekoliko priča je opticaju o tome šta se zaista dogodilo na ovogodišnjem maršu Reclaim the Night[1] u Londonu. Otvoreni univerzitet seksualnih radnica/ka (The Sex Worker Open University), kritikovao je organizatore/ke zato što su uključili govornika iz kampanje Object, a to je grupa za koju tvrde da vrši opresiju nad onima koji rade u industriji seksa, tako što protestuju protiv njih i pokušavaju da ih izbace sa posla. Iz Otvorenog univerziteta takođe tvrde da su neke učesnice marša delile letke transfobičnog sadržaja. Ovo je i potvrđeno iz suprotnog tabora, od strane grupe radikalnih feministkinja, koje su odgovorile da jesu nosile baner na kom je pisalo „Reclaim the Night je za ŽENE“, i da su delile letke „kako bi podigle svest o nasilju koje vrše transrodni muškarci“  [sic]. Ova grupa feministkinja je takođe kritikovala organizatore/ke marša, zbog toga što su ponavljali svoj poziv trans ženama i pozivali ih da učestvuju u maršu, te bili inkluzivni/e na taj način.

Ono oko čega se obe strane slažu je to da je mnogo žena na maršu govorilo i marširalo u znak solidarnosti sa svojim trans sestrama i sestrama koje se bave seksualnim radom. I dobro je da su to uradile. Feministička dešavanja ne smeju da budu mesta na kojima će se najmarginalizovanije od nas osećati nebezbedno i ugroženo. Ali pre svega, pored ideje o inkluzivnosti, moramo takođe da postanemo svesne/i toga da trans osobe i seksualne radnice[2] imaju mnogo toga da ponude feminističkoj misli i aktivizmu.

Šta nas trans osobe mogu naučiti o rodu? Pa, one su odlične u oslobađanju roda od onoga što naša kultura naziva biološkim polom.[3] Trans feministkinje i sve trans osobe zapravo, dele sa cis osobama želju da žive živote koji dovode rodni esencijalizam u pitanje, a spektar trans i rodno-fluidnih identiteta pokazuje nam raznovrsnost ljudskih života koji ruše naše kulturne binarne modele muško/žensko, muškarac/žena, maskulino/feminino. Trans osobe nisu u obavezi da sa nama dele svoja lična iskustva, ali kada to čine, one odlično sublimiraju načine na koje nas rod sve tlači.

Seksualne radnice su deo industrije koja je, iako različita, duboko rodno uslovljena i zasnovana na komodifikaciji seksa i želje. Sa ovakve pozicije one imaju jedinstven uvid u to kako rodno uslovljeni odnosi moći i seksualni scenariji funkcionišu. Neke seksualne radnice će nam reći kako oni mogu biti nanovo izmišljeni i kako im se može odupreti, verovatno lakše kada je eksplicitna transakcija posredi. Druge će možda imati strašne priče o tome kako su mete najgorih mizoginih impulsa naše kulture, u sprezi sa društvenom stigmom. A vrlo je verovatno da će biti i onih seksualnih radnica koje su iskusile i jedno i drugo.

Savremene feministkinje su često prilično neoliberalne u svom naglašavanju identiteta i izbora, delimično kao odgovor na kooptaciju radikalnog feminizma sedamdesetih od strane reakcionarnih snaga. Moramo se držati onoga najboljeg u radikalnoj feminističkoj misli – posebno se treba držati njene analize roda kao strukturalne i diskurzivne hijerahije između „muškarca“ i „žene“ (što je naravno, ne sprečava da bude i spektar u smislu individualnih identiteta). Ali rodno uslovljenje strukture koje je radikalni feminizam identifikovao 70ih, već su postale složenije i neuhvatljivije u današnjem postmodernom svetu.

Naravno, one/i koji će najbolje shvatiti ove današnje strukture su upravo one/i koji su najeksploatisanije/i od strane istih. Feministkinje već dugo govore da zbog svoje marginalizovane pozicije, žene imaju jedinstvenu perspektivu toga kako svet funkcioniše. Ali feministkinje koje su privilegovanije treba da poslušaju i druge među nama, kada nam ove govore da su naši stavovi ograničeni.

Kako možemo da razumemo društveni konstrukt rodne binarnosti bez slušanja i uvažavanja onih koji žive u prostoru koji je negde između? I obratno, kako možemo da pojmimo koliko duboko osoba može biti pogođena rodnom binarnošću, bez pomoći onih koji znaju da su pripisani pogrešnoj strani? Kako možemo da razumemo rodnu objektifikaciju izolovano od onih koje je trpe na različite načine u okviru svog posla? Kako možemo da diskutujemo o tome kako industrija seksa treba da bude regulisana, a da ignorišemo mišljenje onih koje/i u njoj rade? I najvažnije, kako možemo da razumemo i organizujemo se protiv rodno uslovljenog nasilja, bez onih koje/i su u najrizičnijoj situaciji i najizloženije?

Još uvek nisam srela nijednu feministkinju koja nije imala dobre namere. Iako se naše teorije i metode razlikuju, feministkinje svih boja imaju istu želju da živote žena učine boljim. Međutim, da bismo to mogle ida uradimo, moramo da saslušamo sve žene i ono šta one imaju da nam kažu. Iskustvo nije cilj samo po sebi – ali ne možemo da teoretišemo, niti da se organizujemo u vakuumu, ili samo u odnosu na naše lične priče, jer su u očima sveta, neki narativi i neki životi, vredniji od drugih. To znači da neke od nas koje su privilegovane imaju mnogo toga da nauče i da su zato u obavezi da odbiju da gledaju na sopstveno iskustvo kao univerzalno.

Naravno, skoro je nemoguće kontrolisati ili dovoljno predvideti dešavanja da bi se garantovali potpuno sigurni prostori, a možda bi bilo i opasno to pokušati. Međutim, svakako je moguće – i veoma bitno – stvoriti atmosferu dobrodošlice i kulture koja ne toleriše diskriminaciju i vređanje. Dobro mesto od kog valja početi je da ih prihvatimo i okupimo se oko žena koje o feminizmu znaju mnogo. Trans žene i seksualne radnice treba da budu na čelu feminističkog bloka.

Alison Fips je direkorka Rodnih studija na Univerzitetu u Saseksu. Pratite je na Tviteru @alisonphipps

Prevod: MJ
Izvor: www.newstatesman.com/


[1] Reclaim the Night (Povratimo noć), je međunarodni marš i skup čiji su ciljevi protest i direktna akcija protiv silovanja i ostalih oblika nasilja nad ženama. Prvi ovakav protest održan je u Belgiji, marta 1976, od strane žena koje su učestvovale u Međunarodnom sudu za zločine protiv žena. Iste godine marš je održan u Rimu, kao reakcija na tada objavljenu statistiku o silovanju, i sledeće godine u Zapadnoj Nemačkoj, sa zahtevom da se obezbedi sloboda kretanja ženama u njihovim zajednicama danju i noću, bez maltertiranja i seksualnih napada, i Engleskoj kao odgovor na ubistva u Lidsu (Jorkširski ubica).

[2] Naravno, ima mnogo trans osoba koje rade u industriji seksa, pa je razdvajanje ove dve kategorije u neku ruku arbitrarno.

[3] Interseks osobe, naravno, dovode ovaj termin u pitanje – a to može biti tema jednog posve novog članka.